Usmeni memoari iz autobusa

Knjigu Momčila Đorgovića koju sam već počeo da čitam „Tragedija jednog naroda”, (Službeni glasnik, 2016) pred polazak na kratak izlet, od Beograda prema Kosmaju, nisam poneo. Volim da čitam u autobusu, međutim da je knjiga džepno izdanje lako bih je nosio, ali ovako obimna ne staje lako u prtljag izletnika. Ipak nosim u komadićima svesti sa sobom vrlo sugestivan podnaslov knjige „Šta ljude u Srbiji nagoni da rade protiv sebe” i rečenicu iz predgovora koju sam pred polazak pročitao kao karakteristiku sadržaja: „... ljubav, erotika, intima ličnosti, imaginacija, umetnost, književnost, falsifikati, omraze, propale iluzije i zablude, svet poraženih, prevarenih i poniženih”. S tim impresijama sedam pored starije žene i vadim novine. Žena se učtivo izvinila što u prtljagu koji mi možda smeta nosi toliku vodu. Odmahujem rukom, sve je u redu, ali ona hoće da objasni:

„To je voda za piće. Muž i ja delimo bunar s njegovim rođenim bratom, a brat ima vodovod. Kad god bi se vratio iz Švedske u kojoj mu deca i sad žive, on bi razbio flaše i ono staklo bacio bi u bunar, tako godinama.

Novinar, urednik sajta Arhiv Simić

CEO TEKST SAMO U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU