О купусијади и најЕвропљанину

Познатa је свим језицима света појава "позајмљивања" речи из других говорних средина, особито кад нема домаћих за новонастале појмове. Тако и домаћа продукција често реагује када се вишечлани појмови настоје исказати краће, једном речју. Посреди је увек тзв. језичка економија, појава да се појмови именују што једноставније. При томе се обично језичка новотворба ослања на језички потенцијал, тј. на могућност да се нове речи начине по угледу на већ постојеће или сличне.

Такве могућности су неисцрпне, али је увек питање – да ли се "ковањем" нових речи добија и добро решење. Језички потенцијал за стварање нових речи и облика је, начелно, далеко већи од могућности да се новотворевине у језичкој пракси одиста и добро остваре. Отуда увек стоји и питање – могу ли се језичке новине сматрати богаћењем или, напротив, нарушавањем језика.

Привредна терминологија, рецимо, поред других речи, лансира и две домаће: губиташ и, насупрот овоме, добиташ.

Како их оценити? Проф. И. Клајн у својој књизи Речник језичких недоумица не наводи реч добиташ већ само губиташ; за њу вели да је "лоше скована реч, али јој досад није нађена замена". За облик губитник, међутим, вели – "скован је по угледу на добитник, не сасвим исправном аналогијом (не постоји именица која би одговарала именици добит), али је данас у широкој употреби" (Клајн не региструје посебно лексему добитник).

Не знамо зашто проф. Клајн мисли да је губиташ "лоше скована реч" кад је губиташ настало од губит(ак)+аш, тј. аналогијом према звезд(а)+аш, компјутер+аш, аутоном(ија)+аш, као и према многим другим речима, попут хармоникаш, фрулаш, мафијаш и др. тј. према речима које су настале од различите основе и наставка -аш, дакле исто као и реч губиташ (то што нема именице губит није сметња, јер имамо именицу губит-ак која сасвим системски служи за творбу речи губит‑аш).

Питање је, заправо, друго: има ли семантичке разлике између речи  губитник и губиташ? Нема сумње, губиташ је реч новијег датума, али – и новијег значења. Док именица губитник означава уопште онога (особу) који нешто губи, који је нешто изгубио, при чему не мора бити реч о материјалном, финансијском губитку, дотле именица губиташ подразумева управо онога који има материјалне (финансијске, производне и сл.) проблеме, тј. који послује са (великим) губицима, и сл., при чему се углавном мисли на (велика) предузећа.

Новостворена ситуација у привреди, са дубиозним предузећима, наметнула је и (нову) језичку потребу да се она на одређени начин "маркирају", и то именицом с наставком -аш, наставком који често има негативну конотацију (као у: удбаш, мафијаш, секташ). Сходно свему томе, губиташ је лексема творбено сасвим у језичком систему, а значењски има ваљано место у склопу регуларног језичког израза.

С друге стране, по угледу на облик губиташ начињена је, аналогијом, и реч супротног значења – добиташ, за коју бисмо (сходно Клајновој дефиницији) рекли да није добро скована, јер у регуларној језичкој свести нема особите потребе да се успешна предузећа језички означе посебном именицом, особито не оном која (због суфикса -аш) може да понесе неповољан призвук.

Међутим, будући да значењски напоредна (синонимна) лексема "добитник" такође, нормално, не означава успешно предузеће,  већ особу (добитника какве награде), могуће је евентуално – кад је о успешној привредној и другој асоцијацији реч – употребити реч добиташ.

На сличан начин могле би се означити и лексеме другачијег модела, оне које се – према речи олимпијада – изводе суфиксом (који то заправо није) -(иј)ада, попут: прасицијада, кобасицијада, купусијада, тј. именичким завршетком -(иј)ада који постаје све продуктивнији, јер означава појам – смотре, такмичења, надметања у ономе што се означава основном речју. Невоља је што се овај "суфикс" злоупотребљава па се њиме граде "речи" које више изазивају подсмех него што подразумевају језички примерену информацију, мада се мора признати да је овим на "духовит" начин нађено економично језичко решење за све врсте такмичења, смотре и сл.

Сличним путем настају и "модерне" речи које се изводе суфиксом: -тека. Према регуларном моделу речи библио-тека, кино-тека стварају се новотворевине као винотека, квискотека, видеотека, чак и еротека (радња са еротским филмовима), као и најновија творевина – кешотека (телевизијски квиз који нуди награду "у кешу").

Ово не значи да све што се може подвести (формално) под систем аналогне творбе има и језичко нормативно оправдање. Тешко је прихватити да се према глаголу нервирати начини глагол стресирати; недавно смо прочитали у преводу једног филма: "Немој да ме стресираш"; у наслову у вечерњим новинама наишли смо на реч силоватељ ("Притвор двојици силоватеља"), реч коју, иначе, немамо (означава онога који је извршио силовање), док је, опет, на испису многих фирми раширен модел типа: палачинкар-ница, бурек-ара и сл. (по аналогији са речима попут: стројар-ница, мес-ара и сл.).

Од свега је најгора творевина која се такође "омасовила" – сложеница од придевског суперлативског префикса нај- и именице. Иако је апсолутно незамисливо да се придевско нај- спаја са именицом, налазимо (све чешће) облике као најчовек, најторта, најнаграда, најпривредник, најЕвропљанин, при чему, уосталом, не мора бити знано да ли "нај" значи најбољи или најгори, док је сама кованица противна српском језичком систему и језичкој логици.

Проистиче питање: може ли се домаћем загађењу језика стати на пут? Може, ако се о језику и његовој лепоти буде мислило одговорно, али и зналачки. Особито кад је о јавној речи реч.

Лингвиста