Поклон џихадиста за Марин ле Пен

Ле Пенова и двојица од три преостала фаворита за улазак у други круг избора најавили су да прекидају кампању, али лидерка Националног фронта (НФ) више не мора ни реч да каже. Терористичким хицима су, у часу када око трећине гласача још вага за кога да се определи, смакнуте све предизборне теме осим оне која највише њој иде у прилог.

За колебљиве бираче, као и за оне који су досад подржавали друге кандидате, неважно би у овој психози могло бити то што Ле Пенова за одбрану од тероризма нуди затварање националних граница, док је Шурфи био француски држављанин, као и већина терориста који су досад ударали на ту земљу.

Судећи по томе што је пре неколико дана спречен и терористички напад у Марсељу, џихадисти су желели да застраше Француску управо сада. Рано је за претпоставку да им је план да утичу на изборе, мада су се екстремисти отворено радовали након победе Ле Пеновој сродног Доналда Трампа, поручујући како им је однос према исламу какав заговара он, па и председница НФ-а, најбоље средство за регрутацију.

Скок њене популарности не мора јој гарантовати и победу у другом кругу избора, за две недеље. Напад у Паризу 2015, подсећа британски „Телеграф”, донео је њеном рејтингу тек три процента, који су се истопили већ три недеље касније.

Уплашени гласачи би се могли окренути и Франсоа Фијону. Он је, уз Ле Пенову, највише обећавао чврст „ред и закон”, ограничење имиграције и оштар однос према муслиманима у Француској. За разлику од Ле Пенове, он има великог искуства у институцијама власти, што уме привући бираче у периодима несигурности.

Ле Пеновој је место у другом кругу и досад било безмало сигурно, док је Фијон, зависно од истраживања, на трећем или четвртом месту, те је овај напад можда оно што ће га погурати у други круг. У том случају, симпатизери политичког центра и левице суочиће се са могућностима сведеним на крајњу десницу у лику Ле Пенове и тврду десницу Фијона. Анкете свим могућим противкандидатима Ле Пенове прогнозирају победу у другом кругу, али за Фијонову се процењује да би била остварена с најмањом, мада и даље убедљивом разликом. Није апсолутно извесно, ипак, да ће сви левичари и присталице центра подржати Фијона. Његови тврдо католички погледи на друштво и намера да драстично ограничи социјалну државу, на какву су Французи навикли и пре економске кризе, слабе његове шансе да буде „спаситељ” вредности француске републике од Ле Пенове.

Сличан проблем имају и остали такмаци лидерке НФ-а, јер око тих вредности је консензус далеко мање чврст него 2002. године, када је њен отац Жан-Мари убедљиво потучен у другом кругу председничких избора пошто су се сви удружили против његових отворено профашистичких ставова. Француска се, за своје стандарде, споро опоравља након кризе и мучи је релативно висока стопа незапослености, нарочито спрам Немачке, старог француског ривала који је постао лидер ЕУ. Много више него 2002, друштво је подељено око привредне и социјалне политике коју Париз треба да води, што се одражава и на однос према ЕУ, то јест њеним захтевима према својим чланицама, за које немало Европљана сматра да погодују само Берлину.

То подсеца ноге и Емануелу Макрону. По последњим анкетама он има предност и у првом кругу, док му се у другом предвиђа тријумф убедљивији од оног који би било ко могао остварити над Ле Пеновом. Али, тај центриста, чија се политика описује и као „трећи пут” – социјалистичким коренима тек нешто умекшана верзија неолиберализма, има и највише колебљивих гласача. У овако заоштреној дебати о будућности Француске, Макроново политичко сваштарење и пропагирање ставова Брисела могло би одбити радикалније гласаче жељне промена и ускратити га за подршку неопходну у другом кругу – ако се и у њега пробије, уместо да му место украду Фијон или Жан-Лик Меланшон.

Исто важи и за кандидата Комунистичке партије Меланшона, који би да опет преговара с Бриселом о уговорима ЕУ како би Француска могла, мимо генералних услова уније, водити другачију економску-социјалну политику. То што је у супротном спреман да предложи напуштање ЕУ могло би бити превише за Французе, будући да је већина њих, кажу истраживања, и даље за унију.

И њој би се могло осветити залагање за одбацивање евра, за шта, према анкетама, већина Француза мисли да би их само упропастило. Ипак, Ле Пенова је социјалном реториком преузетом од левице делимично успела да отресе са НФ-а стигму крајње деснице, мада та струја већ стотинак година управо на тај начин мами присталице. Ле Пеновој се приказала и као зачетник процеса одмицања НФ-а од антисемитизма њеног оца, иако је још он престао да – колико се могао одупрети том пориву а неретко није – харангира против Јевреја већ је опасност приписао муслиманима, како то ради и Марин.

Тако је она претворила себе у кандидата против којег уједињавање осталих политичких снага у другом кругу председничких избора нипошто није готова ствар. У случају њене или Меланшонове победе, евентуални излазак Француске из ЕУ, за шта је, додуше, нужна и подршка у парламенту и на референдуму, био би ударац много већи од брегзита. Верује се да ЕУ то не би преживела.