Београдски студенти радо виђени у Америци

На Берклију, у Калифорнији, једном од најчувенијих универзитета у свету, диплома Београдског универзитета веома се цени. То доказује и прича Небојше Милосављевића.

– Да није тако ја данас не бих био на Берклију који на листи светских високошколских установа у области електротехнике дели друго место са Станфордом. Диплома било ког страног универзитета овде се једино вреднује по успесима студената који ту долазе. Врата Берклија биће отворена девојкама и младићима из Србије све док студенти са Универзитета у Београду овде буду остваривали добре резултате. Чињеница је, међутим, да је овде све на вишем нивоу и да се на појединим курсевима изучавају области са којима се нисам сусрео док сам студирао у Београду – каже за наш лист постдипломац са Берклија, младић око којег су се отимала чак три универзитета светског гласа.

Наш сабеседник је у јулу прошле године дипломирао са просечном оценом 9,98 на београдском Електротехничком факултету, на одсеку за сигнале и системе. Желео је да након студирања упише докторске студије у Америци.

– Од десет најбоље рангираних универзитета пријавио сам се на четири. Примили су ме на три универзитета – Корнел, Станфорд и Беркли. Са тих универзитета телефоном су ме позвали професори који су били заинтересовани за мене. Изабрао сам Беркли који у области електротехнике дели друго место са Станфордом, а као универзитет у целини трећи је на свету. То је универзитет са највећим бројем нобеловаца. Интересантан податак је да сваке године на докторат на EECS департменту (Electrical Engineering and Computer Science) на Берклију на једно место конкурише најмање 40 кандидата. Концепт докторских студија је такав да сваки студент мора да одслуша 12 предмета и, упоредо са тим, мора да се ангажује у истраживачким пројектима. Током прве године студент је обавезан да у разговору са разним професорима нађе област која му највише лежи и коју жели да изучава. Треба да изабере и ментора. Мене тренутно највише занима теорија информација. И већ сам у договору са једним професором тиме почео озбиљније да се бавим – вели младић из Србије.

Он истиче да су студије овде изузетно захтевне. Каже и да се све, ипак, може постићи уз добру организацију. Њему је, као и осталим његовим колегама, цео дан испуњен.

– Увек има нешто да се ради. Када нема предавања, треба урадити домаће задатке који су понекад прилично тешки. Потребно је понекад и по две недеље да би се урадили. Остатак времена користим за читање радова из области које ме занимају. Трајање докторских студија овде није фиксирано. Просек је пет и по година. И највише од тога колико је постдипломац посвећен студијама зависи када ће докторирати – вели Небојша.