Хоће ли Јункер обући црнину

Баук несистемских политичара кружи Европом. Демократија није више заглављена у досадној рутини, а избори су попримили својства „фестивала демократије”, како је турски премијер Бинали Јилдрим после покушаја војног пуча назвао обрачун власти са свима на које је пала сумња да су, макар, добијали новац или се школовали о трошку непријатеља Турске.

После неочекиване победе Доналда Трампа за изборе у европским престоницама, и власт и опозиција припремају се и по годину дана унапред. Поучени промашајима изборних анкета, маркентишки тимови делују превентивно узимајући као константу да је народ довољно „одлепљен” да може да, упркос прецизно упакованим порукама, устане на леву или десну ногу и нечим изазван, гласа емотивно. А много је таквих подстицаја. И мало све то има везе са руским хакерима. Али је разумљиво да је за властити неуспех лакше окривити другога, него рећи да је народ незахвалан или глуп јер не цени властиту добробит од актуелне власти.

ШТА ЈЕ ДАНАС УМЕРЕНО: Безнадежно је помешано лево и десно, олако се користе термини екстремно и умерено, а често и намерно мешају, и мало ко би ставио руку у ватру док вам објашњава шта је крајње лево а шта екстремно десно и где су на тој линији троцкизам или конзервативизам. Ето, и сада се многи неће сагласити да ли се популизмом зове све оно што заиста допире до народа или све оно што погађа добро плаћену „наднационалну” политичку елиту. Да ли боље „ради” леви или десни популизам? И ко онда брани тој системској елити да користи популизам? Да ли је разлог то што комесаре не бира народ?

Није чудо што је цела Европа у параноји од несистемских политичара, од свих оних који разбијају постојеће оквире, било да су се, попут Виктора Орбана, одметнули од властите подобности, схвативши да се избори добијају код куће а не у Бриселу. Било да попут Ердогана, Качињског, Путина или Земана гаје имиџ непрсканих воћки, али не стоје на полици са натписом „еко френдли”.

Зато је, на пример, у Мађарској већ покренута кампања за промену изборног система, како се не би догодило да Фидес и идуће године у парламенту добије двотрећинску већину.

НЕСИСТЕМСКИ КЛИПОВИ: Тако се и Французима догодило да од четири изгледна кандидата за други круг председничких избора имају три несистемска: Марин Ле Пен, Франсоа Фијона и Жан Лик Меланшона. Оно пред чиме су снажно затворили врата почело је да им ниче испод стола у кући. За разлику од банкара без политичке идеологије Емануела Макрона, сви они гласачима нуде враћање националном: повлачење из ЕУ, НАТО-а, еврозоне, бег од глобализације и система. А француски председнички избори су, као и будући парламентарни немачки – питање политичке будућности ЕУ.

Опасност је велика, па се бриселски политички и финансијски крем већ одавно изјаснио. Жан-Клод Јункер је још крајем прошле године, одговарајући невољно на питање шта ће урадити ако на изборима победи Марин Ле Пен, рекао да ће – обући црнину.

Ако би, којим случајем и победила Ле Пенова, шта би се догодило са европским пројектом? Осим што би у кварту са бриселским институцијама заиста носили црнину (као и у неким престоницама чланица), чекајући исход референдума о изласку Француске из ЕУ и еврозоне, свакако би гледали да се преоријентишу на једини преостали стуб – Немачку. Хватање брзине са Немачком значило би улазак у најужи круг ЕУ и какав-такав опстанак.

ЗЛАТНИ ПАДОБРАН Зато није чудо што Јункер није могао да смисли бољи одговор него да би, у случају који се вероватно неће догодити, пао у жалост. У Бриселу од 11 кандидата за сто могу да седну са тројицом, а једног сматрају неподношљивим. У Немачкој готово идентично гледају на француске кандидате. Није ни чудо, када барем два могућа кандидата за други круг избора, 7. маја, на Берлин гледају као на кугу.

Системски политичари су у свакој земљи као „златни падобран” за менаџере: они су решење за елиту, али не и за огромну већину све сиромашнијих и уплашенијих грађана. Зато забринути финансијски експерти већ месецима проучавају француски устав и законе, и разрађују план како да, у случају нужде, као што је било потребно у САД, покрену „дубоку државу”.

Зато се Макрон и појавио баш у тренутку када су Фијона затрпавали лавином по мери шивених одела од најфинијих материјала и најскупоценијих швајцарских сатова на које је, испоставило се, заиста слаб. А добио је Макрон и покрет, специјално направљен за ове изборе. Неизвесност је ипак велика, јер се неколико дана пред изборе процењивало да је још увек око једна четвртина гласача неодлучна. С друге стране, председнички избори у Француској се одржавају у време ванредног стања, уведеног пре више од две године, уз поновљене нападе на представнике безбедности. Можда би то могао да буде емотивни окидач.