„Нежан пут” нашег Кукоља

Српској џудо експедицији, која се јуче из Варшаве вратила са златном медаљом, приређен је скроман дочекан у Београду, без неке велике помпе. Уз Александра Кукоља су јуче на ародрому „Никола Тесла” били његови најближи: отац Недељко, мајка Илинка, сестра Биљана и вереница, другови из клуба на челу са Срећком Мрваљевићем и репрезентације са спортским диоректором Драганом Атанасовом, неколико најближих пријатеља.... Али, шампион је навикао да живи скромно, уосталом као и спорт, који ће после овог фантастичног успеха , сигурни смо наћи нове поклонике код најмлађих.

Читав српски џудо покрет је пред шампионат у Варшави страховао да се не понови  дуготрајући „синдром” који прати овај спорт на великим тамичењима, а то је да им „за длаку” увек измакне медаља. Бојали су се џудо посленици да се Александру Кукољу не понови синдром неуспеха који је годинама пратио Филипа Лешчака, некада великог југословенског ас у овом спорту, који је два пута на шампионатима Европе, једном на првенству света и на Олимијади у Лос Анђелесу освајао пета места!

Пре фантастичног успеха у Варшави наш Александар је чак три пута био надомак медаље, али, овог пута злато му није измакло. Практично, тренутно најбољи џудиста на свету бљеснуо је после Рија.

Да ли сте свесни резултата који сте остварили?

– Искрено, тек ујутру после велике борбе са Французом, мојим старим познаником на татамију, схватио сам да сам урадио нешто велико за Србију. У сваку борбу сам улазио немилосрдно. Срећан сам што се мукотрпан и озбиљан рад, који сам у ових 18  година уложио на струњачи, на крају исплатио.

Шта је пресудило да се попнете на победничко потоље?

– Када сам пошао на пут у Варшаву, отац ми је чврсто стегао руку и рекао ми срећно! Тај тренутак још увек памтим, сада када су прошле све бриге слободно могу да кажем да ми је на неки начин то дало снагу да не одустанем од циља. Такође, морам да кажем да  сам имао једну лепу атмосферу која ме је пратила од првог дана на шампионату. Тим људи које веома добро познајем, тренере којима верујем.

Прве џудо лекције сте научили код тренера Јожефа Балинта.

- Све је почело на Трудбенику. Рођен сам у Прагу у Чешкој 9. септембра 1991. године, тада ми је отац радио у некада чувеној југословенској фирми, и мајка је пошла са њим. Прва три месеца живота сам провео у чешкој престоници, али се у Београду најлепше осећам. Јоци дугујем пуно, али и осталим тренерима који су му помогли да се домогнем европског злата.

Кукољи, који су родом из источне Босне, између Власенице и Зворника, са поносом кажу да имају новог шампиона. И у дому џудиста Раковице, чији је Александар члан пуних седам година славило се до дубоко у ноћ.

– Надам се да ће ова медаља бити подстрек за неке будуће нове шампионе. Уницеф је недавно обелоданио да је џудо најкорстнији спорт за децу између четири и дванаест година.. Овај спорт мотивише, тражи пуну концентрацију али и велику дисциплину. То су три основна начела без којих нема успеха, нагласио је за „Политику” нови европски првак Аексдандар Кукољ.

Основну и средњу школу

завршио са свим петицамаАлександар Кукољ је један од најлепших примера у новијој историји српског спорта да школа и спорт могу заједно. Наиме, и иоред свих обавеза око тренинга и такмичења, који изискују велику ангажованост сваког појединца, Александар је основно и средње образовање завршио са максималном оценом. Био је ђак генерације. Са успехом је завршио и факултет а тренутно припрема мастер студије. Једном речју прави пример једног успешног спортисте.