„Nežan put” našeg Kukolja

Srpskoj džudo ekspediciji, koja se juče iz Varšave vratila sa zlatnom medaljom, priređen je skroman dočekan u Beogradu, bez neke velike pompe. Uz Aleksandra Kukolja su juče na arodromu „Nikola Tesla” bili njegovi najbliži: otac Nedeljko, majka Ilinka, sestra Biljana i verenica, drugovi iz kluba na čelu sa Srećkom Mrvaljevićem i reprezentacije sa sportskim diorektorom Draganom Atanasovom, nekoliko najbližih prijatelja.... Ali, šampion je navikao da živi skromno, uostalom kao i sport, koji će posle ovog fantastičnog uspeha , sigurni smo naći nove poklonike kod najmlađih.

Čitav srpski džudo pokret je pred šampionat u Varšavi strahovao da se ne ponovi  dugotrajući „sindrom” koji prati ovaj sport na velikim tamičenjima, a to je da im „za dlaku” uvek izmakne medalja. Bojali su se džudo poslenici da se Aleksandru Kukolju ne ponovi sindrom neuspeha koji je godinama pratio Filipa Leščaka, nekada velikog jugoslovenskog as u ovom sportu, koji je dva puta na šampionatima Evrope, jednom na prvenstvu sveta i na Olimijadi u Los Anđelesu osvajao peta mesta!

Pre fantastičnog uspeha u Varšavi naš Aleksandar je čak tri puta bio nadomak medalje, ali, ovog puta zlato mu nije izmaklo. Praktično, trenutno najbolji džudista na svetu bljesnuo je posle Rija.

Da li ste svesni rezultata koji ste ostvarili?

– Iskreno, tek ujutru posle velike borbe sa Francuzom, mojim starim poznanikom na tatamiju, shvatio sam da sam uradio nešto veliko za Srbiju. U svaku borbu sam ulazio nemilosrdno. Srećan sam što se mukotrpan i ozbiljan rad, koji sam u ovih 18  godina uložio na strunjači, na kraju isplatio.

Šta je presudilo da se popnete na pobedničko potolje?

– Kada sam pošao na put u Varšavu, otac mi je čvrsto stegao ruku i rekao mi srećno! Taj trenutak još uvek pamtim, sada kada su prošle sve brige slobodno mogu da kažem da mi je na neki način to dalo snagu da ne odustanem od cilja. Takođe, moram da kažem da  sam imao jednu lepu atmosferu koja me je pratila od prvog dana na šampionatu. Tim ljudi koje veoma dobro poznajem, trenere kojima verujem.

Prve džudo lekcije ste naučili kod trenera Jožefa Balinta.

- Sve je počelo na Trudbeniku. Rođen sam u Pragu u Češkoj 9. septembra 1991. godine, tada mi je otac radio u nekada čuvenoj jugoslovenskoj firmi, i majka je pošla sa njim. Prva tri meseca života sam proveo u češkoj prestonici, ali se u Beogradu najlepše osećam. Joci dugujem puno, ali i ostalim trenerima koji su mu pomogli da se domognem evropskog zlata.

Kukolji, koji su rodom iz istočne Bosne, između Vlasenice i Zvornika, sa ponosom kažu da imaju novog šampiona. I u domu džudista Rakovice, čiji je Aleksandar član punih sedam godina slavilo se do duboko u noć.

– Nadam se da će ova medalja biti podstrek za neke buduće nove šampione. Unicef je nedavno obelodanio da je džudo najkorstniji sport za decu između četiri i dvanaest godina.. Ovaj sport motiviše, traži punu koncentraciju ali i veliku disciplinu. To su tri osnovna načela bez kojih nema uspeha, naglasio je za „Politiku” novi evropski prvak Aeksdandar Kukolj.

Osnovnu i srednju školu

završio sa svim peticamaAleksandar Kukolj je jedan od najlepših primera u novijoj istoriji srpskog sporta da škola i sport mogu zajedno. Naime, i iored svih obaveza oko treninga i takmičenja, koji iziskuju veliku angažovanost svakog pojedinca, Aleksandar je osnovno i srednje obrazovanje završio sa maksimalnom ocenom. Bio je đak generacije. Sa uspehom je završio i fakultet a trenutno priprema master studije. Jednom rečju pravi primer jednog uspešnog sportiste.