Камион у Чикагу, диспечер у Чачку

Такође, увек неко дежура целе ноћи, као и недељом. Ми крећемо овде кад и Американци почињу тамо да раде. Не постоји берза, већ само сајт који држи неки брокер, и ту компаније пријављују потребу за превозом.

Дакле, диспечер у Чачку види на интернет страници да је, рецимо, нека компанија у Денверу затражила услугу камионског превоза робе, а истовремено има преглед где је тренутно сваки од камиона, који је најближи, а који је празан. Онда телефоном позивају компанију која тражи превоз и с њиховим представником или шефом почиње ценкање.

– Некад се транспорт погоди за три до пет долара по миљи, и то је одлично, али каткад узмемо робу и на бесплатан превоз. Тамошње тржиште је специфично, морате да одржавате везе и кад нема зараде. Кад погоде вожњу, наши диспечери одмах обавештавају возаче, с којима су у сталној вези, да преузму робу. Обично је у камиону по један – објашњава Сертић.

Додаје да школа за овакву врсту послова не постоји, већ је све само ствар вештине, и како који кандидат стасава, тако се укључује у рад. Истиче да су пристојно награђени, а и фирма је нашла свој интерес јер би исти труд у Чикагу морала да плати знатно више.

Чули смо се и са Сашом Туровићем, који је телефоном из Чикага за „Политику” рекао:

– Имамо и двојицу диспечера на Палама и тројицу у Бијељини, који раде исто ово. Сви смо умрежени, 140 возила, 300 радника, возе Срби, Руси, Украјинци, Пољаци, Бугари, Румуни, Американци, Канађани… Најдужа тура је до Енкориџа на Аљасци, вози се и по 3.500 миља до тамо, по пет или седам дана, а успут медведи шетају поред пута. Тамо превозимо неку војну робу, тура је 26.000 долара по једном камиону.

Туровић је, иначе, везан за родни град и несебично помаже Чачане. Недавно је у другој великој акцији поклонио аутомобиле „фијат” Градској болници и Дечјој установи „Радост”, и упутио новчану помоћ Гимназији у Чачку, месном Удружењу параплегичара, манастирима Ваведење и Вујан и породицама бораца са Кошара.