Помоћ ста­ри­ма у кући

– Ни­сам за­жа­ли­ла, на­про­тив. Ово је по­сао ко­ји јед­но­став­но не мо­же да се не во­ли или од­би­је. До­бар је осе­ћај кад чо­век по­ма­же не­ком ко је сам или не­ма на ко­га да се осло­ни. Баш та­кви су сви ко­ри­сни­ци у чи­је ку­ће ре­дов­но од­ла­зим и по­ма­жем им – ка­же Бран­ка ко­ја већ три го­ди­не по­кри­ва „те­рен” у ме­сним за­јед­ни­ца­ма Ши­ма­нов­ци и По­пин­ци. Тре­нут­но ра­ди у се­дам до­ма­ћин­ста­ва, а при­зна­је да те­рен­ски рад ни­је увек са­свим лак. Ка­да је на пра­гу до­че­ка осмех ко­ри­сни­ка, он­да јој ни­шта не мо­же ни ло­ше вре­ме ни­ти гу­жва у са­о­бра­ћа­ју. 

– Жи­вим са ро­ди­те­љи­ма ко­ји су у го­ди­на­ма та­ко да ве­о­ма до­бро знам ка­ко је ста­рим љу­ди­ма и ко­ли­ко су им по­треб­ни па­жња и по­моћ. Мо­ји ко­ри­сни­ци углав­ном жи­ве у са­мач­ким до­ма­ћин­стви­ма, па им је сва­ки вид по­др­шке и те ка­ко до­бро­до­шао. За њих идем у ку­по­ви­ну, ску­вам им ру­чак, по­спре­мим по ку­ћи... Кад год имам вре­ме­на оби­ђем их и ми­мо рад­ног да­на, по­себ­но ви­кен­дом, јер знам да им то ве­о­ма зна­чи. Људ­ски је ве­за­ти се за те љу­де. Ево, не­дав­но је пре­ми­ну­ла јед­на ба­ка ко­ју сам оби­ла­зи­ла ду­го, па ми је њен од­ла­зак те­шко пао – искре­на је Бран­ка. 

Ова же­на јед­на је од шест да­ма ко­је чи­не слу­жбу „по­моћ у ку­ћи” при Цен­тру за со­ци­јал­ни рад у Пе­ћин­ци­ма. На њи­хо­ву не­се­бич­ну по­моћ у овој вој­во­ђан­ској оп­шти­ни тре­нут­но мо­же да ра­чу­на ви­ше од 60 нај­ста­ри­јих гра­ђа­на. Ге­рон­то­до­ма­ћи­це нај­че­шће оби­ла­зе тро­је ко­ри­сни­ка у да­ну, и у сва­ком до­ма­ћин­ству про­ве­ду око два, до два и по са­та. 

Про­је­кат по­мо­ћи и не­ге ста­рих у Пе­ћин­ци­ма по­кре­нут је пре 11 го­ди­на. 

Ка­ко об­ја­шња­ва Би­ља­на Јо­ви­чић, ди­рек­тор­ка Цен­тра за со­ци­ја­ли рад у Пе­ћин­ци­ма, слу­жба функ­ци­о­ни­ше са шест ге­рон­то­до­ма­ћи­ца, али је ан­га­жо­ва­на и јед­на ме­ди­цин­ска се­стра. 

– На­ша оп­шти­на је по­де­ље­на на 15 ме­сних за­је­ди­ца, а тре­нут­но ге­рон­то­до­ма­ћи­це по­кри­ва­ју те­рен у 12 окру­га. До са­да је глав­ни про­блем би­ло то што упра­ва ни­је има­ла про­сто­ра за упо­шља­ва­ње но­вих рад­ни­ца због ак­ту­ел­не за­бра­не за­по­шља­ва­ња у јав­ном сек­то­ру, а ре­ал­но би нам би­ло по­треб­но још же­на за рад са ста­ри­ма. Сре­ћом, не­ма­мо ве­ли­ке ли­сте че­ка­ња као што ре­ци­мо има­ју не­ки ве­ћи гра­до­ви по Ср­би­ји. Код нас тре­нут­но пет-шест ко­ри­сни­ка че­ка да оства­ри пра­во на услу­гу ге­рон­то­до­ма­ћи­ца – от­кри­ва ди­рек­тор­ка Цен­тра за со­ци­ја­ли рад у Пе­ћин­ци­ма.  

Ко­ри­сни­ци углав­ном жи­ве у са­мач­ким и ста­рач­ким до­ма­ћин­стви­ма или су из ка­те­го­ри­је угро­же­ни­јих гра­ђа­на. Про­је­кат по­мо­ћи у ку­ћи у Пе­ћин­ци­ма до са­да је фи­нан­си­ран из ви­ше из­во­ра. По­др­жа­ли су га Европ­ска уни­ја, по­кра­јин­ски се­кре­та­ри­јат, а у по­след­њих не­ко­ли­ко го­ди­на фи­нан­си­ра се из бу­џе­та ло­кал­не са­мо­у­пра­ве. Сва­ке го­ди­не за слу­жбу ге­рон­то­до­ма­ћи­ца одво­ји се три ми­ли­о­на ди­на­ра, под­се­ћа Јо­ви­чи­ће­ва, а тим нов­цем су по­кри­ве­не за­ра­де ге­рон­то­до­ма­ћи­ца, по­тро­шни ма­те­ри­јал за рад на те­ре­ну и го­ри­во. Ме­сеч­на за­ра­да же­на ко­је по­ма­жу ста­ри­ма и не­моћ­ни­ма је око 25.000 ди­на­ра.