Патим од недостатка времена

Већ пет и по де­це­ни­ја тра­је рад­ни век То­ме Фи­ле. Овај при­зна­ти адво­кат у пен­зи­ју је оти­шао пре се­дам го­ди­на, али ни да­нас не пре­ста­је да ра­ди. И да­ље се ба­ви адво­ка­ту­ром, а има 75 го­ди­на. То ипак ни­је све – са­вет­ник је па­три­јар­ха Ири­не­ја и пр­вог пот­пред­сед­ни­ка Вла­де Ср­би­је Иви­це Да­чи­ћа, а и пред­сед­ник је Цр­кве­не оп­шти­не Бе­о­град. Осам­де­се­тих го­ди­на про­шлог ве­ка про­сла­вио се као бра­ни­лац оп­ту­же­них за нај­те­жа кри­вич­на де­ла ка­да је од 14 оп­ту­же­них на смрт­ну ка­зну, осло­бо­дио њих је­да­не­сто­ро. Ка­сни­је је стао и у прав­ну за­шти­ту Јо­ван­ке Броз, Жар­ка Ла­у­ше­ви­ћа, Бор­ке Ву­чић, Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа, Ни­ко­ле Ша­и­но­ви­ћа... Иако уве­ли­ко га­зи кроз тре­ће до­ба, То­ма из­гле­да не­ма на­ме­ру да по­су­ста­не.

– Сло­бод­но вре­ме нај­ви­ше во­лим да про­во­дим у сво­јој ви­кен­ди­ци на Ду­на­ву, на­до­мак Бе­о­гра­да. И ка­фа­на је са­став­ни део мог жи­во­та – от­кри­ва адво­кат.  

Ко­ли­ко вам је од­ла­зак у пен­зи­ју про­ме­нио жи­вот?

То се до­го­ди­ло 2010. го­ди­не, али сам на­ста­вио да се ба­вим адво­ка­ту­ром. Жи­вот ми се отад ни­је мно­го про­ме­нио. На­пу­шта­ње су­да за­ме­нио сам ве­ћим рaдом у цр­кви и кроз са­ве­то­ва­ње Иви­це Да­чи­ћа.

Осе­ћа­те ли се кат­кад као кла­си­чан пен­зи­о­нер?

Ни­ма­ло. И да­ље па­тим од не­до­стат­ка вре­ме­на.

Има­те ли пре­ви­ше оба­ве­за и при­ја ли вам рад?

Ка­да не бих ни­шта ра­дио, ве­ро­ват­но бих убр­зао смрт или као што је ре­као Мар­кес „Про­во­дио да­не у че­ка­о­ни­ци смр­ти”. 

Где про­на­ла­зи­те енер­ги­ју и ка­ко из­гле­да ваш дан?

Енер­ги­ја је не­што што ми је ваљ­да уро­ђе­но. Мој дан по­чи­ње чи­та­њем пе­то­рих но­ви­на, од­ла­ском у кан­це­ла­ри­ју и у цр­кву. По­сле под­не је ре­зер­ви­са­но за  од­мор. 

Да ли жи­вот у тре­ћем до­бу има ви­ше пред­но­сти или ма­на?

Мла­дост је не­на­док­на­ди­ва, сто­га и тре­ће до­ба. По­што сам на­пу­нио 75 го­ди­на, већ сам у че­твр­том до­бу. По­ку­ша­вам да ми ти да­ни не бу­ду мо­но­то­ни. А и зна­те ону: „До­кле тр­чи зец у шу­ми? До по­ла, а од по­ла тр­чи из шу­ме”. Е, ја сам ско­ро ис­тр­чао. 

Шта је за вас иде­ал­на ста­рост?

Нај­ва­жни­је је сте­ћи ду­шев­ни мир, јер сам у сво­јој про­фе­си­ји имао ису­ви­ше стре­са, као и у жи­во­ту. Тај мир на­ла­зим у ра­ду и цр­кви.

Ка­ко чу­ва­те по­зи­ти­ван дух у пен­зи­о­нер­ским да­ни­ма?

Упра­во ра­дом, а не опу­шта­њем и пре­пу­шта­њу суд­би­ни у че­ка­о­ни­ци. 

Мо­же­те ли да жи­ви­те од сво­је пен­зи­је?

Ге­не­рал­но, пен­зи­о­не­ри би мно­го лак­ше мо­гли да жи­ве ка­да пен­зи­ју не би мо­ра­ли да де­ле са дру­ги­ма. Жи­вим од уште­ђе­ви­не, од пен­зи­је не мо­гу.

Шта је ре­ше­ње?

Др­жа­ва тре­ба да омо­гу­ћи пу­ну за­по­сле­ност. Та­ко би и на­ма пен­зи­о­не­ри­ма би­ло мно­го лак­ше.