Две деценије трага за првом „фендер” гитаром

Овогодишњи „Миксер” фестивал 25. маја отвориће Александар Седлар, са својом групом „Сале и Седлари”. Композитор препознатљив по експериментисању са различитим музичким жанровима, од класике до попа, са својом, како он каже, музичком фамилијом, представиће композиције које је прошле године свирао у „Пароброду” у холу „Арсена Дедића”, али и неке нове, уз госте и по још неко изненађење.

– Свираћу гитару и певаћу а уз мене су моји „Седлари” који свирају на бас гитари, па још једној гитари, бубњу, перкусијама, а ту су и три музичарке на гудачким инструментима као и пратећа два вокала. Волео бих када би и у будућности остала та величина ансамбла јер могу мало да се играм жанровима, да убацујем и класику. Да „манипулишем” оркестром. Знате, гудачи су корак ка – класици. Ово што радим нешто је слично ономе што је својевремено стварао Френк Запа, једини који је мешао разне жанрове. Међутим, моја музика и естетика потпуно су другачији од његове. Само нам је тај поступак „мешања” исти – каже у разговору за „Политику” Александар Седлар, композитор којем је пут у музичке воде некако судбински одређен једног лета када је отпутовао код оца у Швајцарску и гитаром „скраћивао” дуге летње дане.

Када се малкице буцмаст и не претерано одушевљен спортом десетогодишњи дечак заљубио у инструмент који ће га довести до дипломе на београдском Факултету музичке уметности, потом и до последипломских усавршавања на престижном Универзитету Јужне Калифорније у Лос Анђелесу… Када је пре 25 година у руке узео један величанствени „фендер стратокастер” који му је отац потом и поклонио, а четири године касније у улазу у зграду у којој је живео са мамом у једној београдској улици под претњом пиштољем ту вредну гитару и – изгубио, отео је неки непознати човек.

Истински тужно признаје како већ 21 годину трага за тим „фендером” који му је отео неки наоружани незнанац и како још увек живи у нади да ће му бити гитара бити враћена.

А када га питате како би он сам себе музички описао, дечачки искрено каже да би вероватно престао да се бави музиком када би успео да одговори на то питање.

– Не знам како бих описао то што радим. Свака музика има ритам, динамику, артикулацију… Сигурно да постоји једна нит која повезује сва дела која сам радио јер то пролази кроз један исти музички филтер – мој. Са 23 године урадио сам први виолински концерт, „Магбет”, класично дело „Иди види деду” настало је пет година касније и урађено је по наруџбини за „Колегијум музикум” и гудачки оркестар „Сковран”. Био је то покушај да у класичном руху спојим утицај класичног образовања и утицаја поп културе. Радио сам за Немању Радуловића, али и за Харија Варешановића за чији сам последњи албум „Ћилим” од 11 песама осам продуцирао и аранжирао. И за „Вампире” сам радио „Пут за прави пут”. Ера из „Вампира” воли „Битлсе”, ја „Бич бојсе” па смо се нашли на пола пута. Много лепо је испало то што смо радили. А као студијски музичар радио сам са Јеленом Томашевић и Жељком Јоксимовићем – каже Сале Седлар.

На питање има ли кризе ауторства на нашој домаћој сцени, али и у свету, каже да су се времена променила па се и сврха музике променила.

– Музика, чини ми се, има сасвим другу функцију. Сада је прављење музике много поједностављено, сви могу све. Али, чак и ове озбиљне куће попут једног „Дојче грамофона” имају политику да једна песма не сме да пређе три, четири минута. Чак и они почињу полако да се додворавају ширим народним масама. Сви иду на инстант варијанту – објашњава Седлар.

Уметник који тренутно ради паралелно на два пројекта или, како он каже, на два колосека – класичном и модерном, мјузиклу „Мистер долар” који није ни скроз опера ни потпуно поп и делу за наредни албум Немање Радуловића – присећа се времена када је почео сарадњу са нашим познатим виолинистом:

– Тачно пре 12 година отишао сам на његов концерт и већ сутрадан почео да пишем „Магбета”. Немања ми је био главна инспирација. Четири године касније Немања ми је на „Фејсбуку” посало поруку „Јеси ли ти тај Сале?!” Разрогачених очију сам читао и кратко, некако без даха, одговорио „Да!”

Где је мало више свој, у водама класике или попа, питамо га а он каже како је то код њега константна потрага.

– У класици се трудим да будем озбиљнији али и ту настојим да се поигравам. Терам шалу кроз све жанрове. Заправо, та шала и није шала. Постоји баланс између духовитих и озбиљних делова. Некакав смисао и драматургија којом покушавам нешто да саопштим. И трудим се да из моје перспективе то представим довољно јасно – истиче Александар Седлар.

Иако са 35 година има озбиљан музички опус за собом, Седлар признаје да на том његовом музичком путу и није све тако једноставно и лако.

– Све време сам несигуран и све време се питам шта то радим. И чујем гласове који траже целог човека. С једне стране ме гурају напред а са друге опомињу да морам да се определим за једно или ћу да пропаднем. Али, сваки нормалан човек се преиспитује. И ја то радим. Не дозвољавам себи да узлетим било где. Стално трагам. И за самим собом. А једина особа са којом се такмичим сам ја сам. Јер, немам потребу да се такмичим са било ким, да будем бољи од било кога. Желим само да будем добар и да уживам у ономе што радим – каже Александар Седлар.

Уместо да кукају, треба да седну и пишу

– Шарена. Има ту доста потенцијала. Сви ми знамо ко је ту у већини. Али и они који ту нису имају шта да кажу. И уместо да кукају требало би да седну и пишу. Свуда је иста ситуација. Једино што у свету има нешто више избора. Као што ми имамо Цецу, свет има једну Ријану. Једино што би нама медији могли мало да припомогну. Знам, не праве медији музику, али могу да нам дају мало више простора – сматра Седлар.

Волим старе народњаке

– Много волим старе народњаке. Кроз класику се трудим да парафразирам народну музику, трудим се да оживим те неке добре ствари везане за нашу народну музичку традицију. Музика је емотивна порука. И управо због тога многа дела не могу да допру до слушалаца јер немају јасну емотивну поруку. Зато се трудим да све што радим у музици буде јасно и непосредно. Да може лакше да допре до људи – објашњава Александар Седлар.

Опера о Јасеновцу

– Радим на новом мјузиклу, историјском, који већ сада почиње да добија обрисе. Аутор музике сам ја а текста Видан Хаџивидановић. Реч је о периоду између два српска устанка и људима који су, поред нама добро знаних, заслужни за стварање модерне српске државе. Оно што је на мало дужем штапу је симфонија коју сам почео да радим у Лос Анђелесу. Планирам да напишем и оперу о Јасеновцу – истиче Седлар.