Своје мане треба искористити

Наша фудбалске репрезентација је на добром путу да се појави на Светском првенству. Ако успе биће јој то први пут после три неискоришћене прилике (европска првенства 2012. и 2016. и светско 2014) да се нађе на скупу најбољих.

И то ће, без икакве сумње, да буде представљено као изузетан успех. Али то што ћемо стварност да бојимо у ружичасто уопште не значи да је она заиста таква.

На страну то што нам је на жребању упала секира у мед, па смо добили противнике какве смо само могли да пожелимо. Чак и да су нам препреке најтеже могуће пласман на светско или европско првенство не треба да доживљавамо као подвиг.

Из сопственог искуства можемо да научимо колико је кобно кад се добри резултати преувеличавају (рецимо, национални занос кад смо победили Немачку на Светском првенству 2010), а слаби потискују у заборав (углавном обећањима да следе нови, успешни пројекти).

У неким екипним спортовима у којима смо врло успешни – одвајкада (ватерполо) или однедавно (женска одбојка) – готово је немогуће да за А репрезентацију заигра неко ко није прошао кроз млађе националне селекције. Или да буде селектор, а да већ раније, као репрезентативац или стручњак, није упознат с тим како се ради у националним тимовима.

Ова два примера показују и да некад стечени положај може да се сачува (ватерполисти су чак надмашили своје велике претходнике), а и да се почне ни од чега и стигне до светског врха (пре петнаестак година буквално нисмо имали женску одбојкашку репрезентацију).

У фудбалу није тако. Има много отежавајућих околности због чега клизимо надоле, али уместо да тражимо решење како да их надвладамо ми их користимо као оправдање. Углавном се своди на то да други имају више пара од нас, боље и сређеније услове и слично.

И већ деценијама се ништа озбиљно не предузима да се одговори на питање шта да се ради. Нисмо ми богати ни у ватерполу или одбојци, ни у атлетици или џудоу, али освајамо медаље.

Тамо поставе највише циљеве, па онда настоје да их остваре тражећи решења у складу са сопственим могућностима. У фудбалу, углавном, хоћемо да преписујемо од других, мада је разлика између њих и нас као између неба и земље.

Није невоља у томе што Црвена звезда (некад европски и светски првак) или Партизан (бивши европски вицешампион) више не могу да се носе с Реалом, Барселоном, Бајерном, Манчестер јунајтедом и осталим клубовима из те равни (поштено говорећи, питање је и да ли ће уопште да се сретну с њима), него ни са друголигашким екипама из тих земаља или с представницима просечних европских фудбалских земаља.

Упркос томе што нам деценијама иде наопако ми ништа не предузимамо да суштински променимо стање у којем се налазимо. Да пробамо да своје недостатке претворимо у своје предности. На пример, кад би Меси онако низак, слабашан, кратког корака, праволинијски трчао не би могао никоме да побегне. Али он трчи у цик-цак што је непредвидљиво за његове чуваре, па им не вреде снага, брзина...

Наши клубови рано стартују у европским куповима. Пре него што почне сезона код нас. И уместо да променимо календар такмичења у нашем првенству, па да се код нас игра у пуном јеку у јулу и августу, ми смо Прву лигу преименовали у Супер лигу, а Другу у Прву... И шта нам је то помогло?

Опште је мишљење да нам је лига слаба. Али, не пооштрисмо мерила за улазак у њу, него продужили првенство доигравањем за пласман од првог до осмог места и од деветог до шеснаестог уз преполовљавање учинка из основног дела.

У Купу Србије се играју две утакмице у полуфиналу. Зашто само тад?

Већ годинама се регионална лига најављује као спас. Сада је за то и Уефа, од када јој је Словенац председник (а можда је и председник да би се увела та лига). Та „југословенска” лига биће уствари највеће признање да ни у једној осамостаљеној републици ни после четврт века нису кадри да створе нове фудбалске центре код себе, чиме би надокнадили празна места настала растурањем заједничке државе.

У југословенском фудбалу је постојала „велика четворка” (Црвена звезда, Партизан, Хајдук и Динамо). Србија, а и Хрватска, нису могле, или нису ни хтеле, да нађу допуну. А и много је лакше бавити се „маркетингом”, него производњом.

Можда у новој „југословенској” лиги неће бити излива онакве мржње као када 13. маја 1990. у Загребу није одиграна утакмица Динамо – Црвена звезда или 26. септембра те године када је у Сплиту прекинут сусрет после вођства Партизана с 2:0 против Хајдука. Превише је има између домаћих „вечитих ривала” (и код нас и код комшија).