Svoje mane treba iskoristiti

Naša fudbalske reprezentacija je na dobrom putu da se pojavi na Svetskom prvenstvu. Ako uspe biće joj to prvi put posle tri neiskorišćene prilike (evropska prvenstva 2012. i 2016. i svetsko 2014) da se nađe na skupu najboljih.

I to će, bez ikakve sumnje, da bude predstavljeno kao izuzetan uspeh. Ali to što ćemo stvarnost da bojimo u ružičasto uopšte ne znači da je ona zaista takva.

Na stranu to što nam je na žrebanju upala sekira u med, pa smo dobili protivnike kakve smo samo mogli da poželimo. Čak i da su nam prepreke najteže moguće plasman na svetsko ili evropsko prvenstvo ne treba da doživljavamo kao podvig.

Iz sopstvenog iskustva možemo da naučimo koliko je kobno kad se dobri rezultati preuveličavaju (recimo, nacionalni zanos kad smo pobedili Nemačku na Svetskom prvenstvu 2010), a slabi potiskuju u zaborav (uglavnom obećanjima da slede novi, uspešni projekti).

U nekim ekipnim sportovima u kojima smo vrlo uspešni – odvajkada (vaterpolo) ili odnedavno (ženska odbojka) – gotovo je nemoguće da za A reprezentaciju zaigra neko ko nije prošao kroz mlađe nacionalne selekcije. Ili da bude selektor, a da već ranije, kao reprezentativac ili stručnjak, nije upoznat s tim kako se radi u nacionalnim timovima.

Ova dva primera pokazuju i da nekad stečeni položaj može da se sačuva (vaterpolisti su čak nadmašili svoje velike prethodnike), a i da se počne ni od čega i stigne do svetskog vrha (pre petnaestak godina bukvalno nismo imali žensku odbojkašku reprezentaciju).

U fudbalu nije tako. Ima mnogo otežavajućih okolnosti zbog čega klizimo nadole, ali umesto da tražimo rešenje kako da ih nadvladamo mi ih koristimo kao opravdanje. Uglavnom se svodi na to da drugi imaju više para od nas, bolje i sređenije uslove i slično.

I već decenijama se ništa ozbiljno ne preduzima da se odgovori na pitanje šta da se radi. Nismo mi bogati ni u vaterpolu ili odbojci, ni u atletici ili džudou, ali osvajamo medalje.

Tamo postave najviše ciljeve, pa onda nastoje da ih ostvare tražeći rešenja u skladu sa sopstvenim mogućnostima. U fudbalu, uglavnom, hoćemo da prepisujemo od drugih, mada je razlika između njih i nas kao između neba i zemlje.

Nije nevolja u tome što Crvena zvezda (nekad evropski i svetski prvak) ili Partizan (bivši evropski vicešampion) više ne mogu da se nose s Realom, Barselonom, Bajernom, Mančester junajtedom i ostalim klubovima iz te ravni (pošteno govoreći, pitanje je i da li će uopšte da se sretnu s njima), nego ni sa drugoligaškim ekipama iz tih zemalja ili s predstavnicima prosečnih evropskih fudbalskih zemalja.

Uprkos tome što nam decenijama ide naopako mi ništa ne preduzimamo da suštinski promenimo stanje u kojem se nalazimo. Da probamo da svoje nedostatke pretvorimo u svoje prednosti. Na primer, kad bi Mesi onako nizak, slabašan, kratkog koraka, pravolinijski trčao ne bi mogao nikome da pobegne. Ali on trči u cik-cak što je nepredvidljivo za njegove čuvare, pa im ne vrede snaga, brzina...

Naši klubovi rano startuju u evropskim kupovima. Pre nego što počne sezona kod nas. I umesto da promenimo kalendar takmičenja u našem prvenstvu, pa da se kod nas igra u punom jeku u julu i avgustu, mi smo Prvu ligu preimenovali u Super ligu, a Drugu u Prvu... I šta nam je to pomoglo?

Opšte je mišljenje da nam je liga slaba. Ali, ne pooštrismo merila za ulazak u nju, nego produžili prvenstvo doigravanjem za plasman od prvog do osmog mesta i od devetog do šesnaestog uz prepolovljavanje učinka iz osnovnog dela.

U Kupu Srbije se igraju dve utakmice u polufinalu. Zašto samo tad?

Već godinama se regionalna liga najavljuje kao spas. Sada je za to i Uefa, od kada joj je Slovenac predsednik (a možda je i predsednik da bi se uvela ta liga). Ta „jugoslovenska” liga biće ustvari najveće priznanje da ni u jednoj osamostaljenoj republici ni posle četvrt veka nisu kadri da stvore nove fudbalske centre kod sebe, čime bi nadoknadili prazna mesta nastala rasturanjem zajedničke države.

U jugoslovenskom fudbalu je postojala „velika četvorka” (Crvena zvezda, Partizan, Hajduk i Dinamo). Srbija, a i Hrvatska, nisu mogle, ili nisu ni htele, da nađu dopunu. A i mnogo je lakše baviti se „marketingom”, nego proizvodnjom.

Možda u novoj „jugoslovenskoj” ligi neće biti izliva onakve mržnje kao kada 13. maja 1990. u Zagrebu nije odigrana utakmica Dinamo – Crvena zvezda ili 26. septembra te godine kada je u Splitu prekinut susret posle vođstva Partizana s 2:0 protiv Hajduka. Previše je ima između domaćih „večitih rivala” (i kod nas i kod komšija).