Прилика која се не пропушта

Стојан Црногорац (1984) и Жељка Купера (1983) родом су из Хрватске. Притиснути ратним вихором у акцији „Олуја”, њих двоје заједно су се 1995. године, као деца, нашли у дугачкој колони којом су Срби напустили своје домове. Тада се нису познавали. Стојан Црногорац је са породицом отишао у Војводину, у место Липар, док се Жељкина породица упутила у Руму.

У земунско насеље Алтина, где се махом налазе избегличке куће, доселили су се 2002. године. Ту су се, први пут, срели пре две године.

Стојан Црногорац је, у међувремену, остао без оца. Са мајком, која плату зарађује у месари, живи у изнајмљеном стану. Завршио је средњу угоститељску школу, али већ пет година ради као гипсар у једној приватној фирми. 

Будућа млада је одлучила да после средње текстилне настави школовање. Сада је два испита деле од дипломе Више пословне школе и месец дана од бурме на прсту.

– У вези смо две године. Упознали смо се преко заједничког пријатеља, на једној слави. У почетку се нисмо најбоље разумели, а онда је дошло до промене. Њена идеја је да се венчамо на колективном венчању у мају. Пошто нисмо у ситуацији да сами направимо свадбу, а ипак нисмо желели да останемо ускраћени за то искуство, те емоције, одлучили смо се за колективно венчање – прича Стојан.

Жељкина породица има своју кућу у Алтини, отац јој ради као возач цистерне за једну аустријску фирму. Ова девојка каже да је једини начин да задовољи сопствени сан о белој венчаници било бесплатно колективно венчање. 

– Ја сам студент, нисам запослена. Када сам на телевизији видела прилог о заједничком венчању пожелела сам да учествујемо у томе. Пошто сами нисмо били у могућности да направимо свадбу, ово је за нас био као дар са неба. То је био једини начин да се осећамо свечано и да учествујемо у церемонији – каже Жељка.

Неколико година она је радила у агенцији за некретнине, у књижари. Када стекне диплому Више пословне школе верује да ће успети да пронађе посао у струци. Жељка се дуго бавила плесом и аеробиком, а сада највише времена посвећује припреми за испите. Стојан каже да ради „од ујутру до увече” и да нема пуно слободног времена за додатне активности.

– После свадбе намеравамо да се преселимо у Батајницу, где имамо плац и где смо почели да градимо своју кућу. Када добијемо свој кров над главом, све ће бити другачије – верују Жељка и Стојан.