Кад се сретну Емилија, Антонија и Жанка

У фудбалу кад један играч постигне три гола на утакмици, то се зове, знају сви, хет-трик.

Али, како се зове у телевизијском свету када на празнични понедељак 1. маја, Радио-телевизија Србије свој драмски циклус посвети познатој позоришној, филмској и телевизијској глумици Светлани – Цеци Бојковић и започне га ТВ филмом „Смрт госпође министарке” у којој је дочарала легендарну Жанку Стокић (Други програм 21.30), а тог истог дана емитује репризу серије „Срећни људи” (Први програм у 20 часова), у којој ова глумица игра значајну улогу медицинске сестре Антоније. И то није све јер је тог истог дана чак два пута емитован филм „Бољи живот” (Први програм у 13.15 и Други програм у 16.50) у којем она глуми легендарну Емилију Попадић. Да ли то људи са јавног сервиса не разговарају међусобно или... Оваквим уредничким решењем сви су оштећени! Понајвише Светлана Бојковић. И гледаоци, наравно.

Има већ неко време како водитељи Дневника 3, одмах затим „Културног дневника”, па минут касније „Спортског дневника” уђу у кадар, најаве те емисије и потом седну на очигледно неудобну верзију високе „барске” столице... Посебно је импресивно кад те емисије воде даме које енергично лупкајући високим потпетицама додају на динамичности која је вероватно циљ тог високог старта.

У „Културном дневнику” у среду, кратко је споменута годишњица глумца Слободана – Цице Перовића, за којег је, иначе, његов колега Дејан Чавић сликовито рекао – био је ћутљив, а разговорљив, уметник који је управо на телевизији остварио велики број улога и остао незабораван у серијама: Самци, Салаш у малом риту, Зимовање у Јакобсфелду и Димитрије Туцовић, затим у Павиљону 6, Сиротим малим хрчкима... Мало је две, три реченице. Јако мало.

Читам књигу Фредрика Бакмана „Човек по имену Уве” и неколико пута се враћам на последње стране да прочитам и запамтим имена преводиоца и редактора који су сјајно одрадили свој посао и са правим и избором наших речи пренели дискретну духовитост штива написаног на шведском језику. Аутори који су своје искуство, знање и машту, инвентивност и рад уложили у, на пример, снимање телевизијских серија, постали су потрошна роба, имена са шпице која или великом брзином прелете преко екрана или их једноставно преклопи емисија која почиње. Али новотаријама никад краја. На Радио-телевизији Србије имате прилику да видите у истом тренутку на једној половини екрана одјавну шпицу серије која је нетом завршена и најавну оне која почиње! Наравно, ни једну ни другу, због брзине и ситних слова нећете моћи да прочитате како ваља.

Али, зато са друге стране, бујају самоникле емисије типа „Парови” којима не требају ни редитељ, ни реализатор, ни сценариста, ни сценограф или костимограф. Духовити људи су смислили утеху која гласи „треба да смо захвални Телевизији Хепи што такве људе држи у затвореном простору, уместо да се слободно шетају улицом”!