Kad se sretnu Emilija, Antonija i Žanka

U fudbalu kad jedan igrač postigne tri gola na utakmici, to se zove, znaju svi, het-trik.

Ali, kako se zove u televizijskom svetu kada na praznični ponedeljak 1. maja, Radio-televizija Srbije svoj dramski ciklus posveti poznatoj pozorišnoj, filmskoj i televizijskoj glumici Svetlani – Ceci Bojković i započne ga TV filmom „Smrt gospođe ministarke” u kojoj je dočarala legendarnu Žanku Stokić (Drugi program 21.30), a tog istog dana emituje reprizu serije „Srećni ljudi” (Prvi program u 20 časova), u kojoj ova glumica igra značajnu ulogu medicinske sestre Antonije. I to nije sve jer je tog istog dana čak dva puta emitovan film „Bolji život” (Prvi program u 13.15 i Drugi program u 16.50) u kojem ona glumi legendarnu Emiliju Popadić. Da li to ljudi sa javnog servisa ne razgovaraju međusobno ili... Ovakvim uredničkim rešenjem svi su oštećeni! Ponajviše Svetlana Bojković. I gledaoci, naravno.

Ima već neko vreme kako voditelji Dnevnika 3, odmah zatim „Kulturnog dnevnika”, pa minut kasnije „Sportskog dnevnika” uđu u kadar, najave te emisije i potom sednu na očigledno neudobnu verziju visoke „barske” stolice... Posebno je impresivno kad te emisije vode dame koje energično lupkajući visokim potpeticama dodaju na dinamičnosti koja je verovatno cilj tog visokog starta.

U „Kulturnom dnevniku” u sredu, kratko je spomenuta godišnjica glumca Slobodana – Cice Perovića, za kojeg je, inače, njegov kolega Dejan Čavić slikovito rekao – bio je ćutljiv, a razgovorljiv, umetnik koji je upravo na televiziji ostvario veliki broj uloga i ostao nezaboravan u serijama: Samci, Salaš u malom ritu, Zimovanje u Jakobsfeldu i Dimitrije Tucović, zatim u Paviljonu 6, Sirotim malim hrčkima... Malo je dve, tri rečenice. Jako malo.

Čitam knjigu Fredrika Bakmana „Čovek po imenu Uve” i nekoliko puta se vraćam na poslednje strane da pročitam i zapamtim imena prevodioca i redaktora koji su sjajno odradili svoj posao i sa pravim i izborom naših reči preneli diskretnu duhovitost štiva napisanog na švedskom jeziku. Autori koji su svoje iskustvo, znanje i maštu, inventivnost i rad uložili u, na primer, snimanje televizijskih serija, postali su potrošna roba, imena sa špice koja ili velikom brzinom prelete preko ekrana ili ih jednostavno preklopi emisija koja počinje. Ali novotarijama nikad kraja. Na Radio-televiziji Srbije imate priliku da vidite u istom trenutku na jednoj polovini ekrana odjavnu špicu serije koja je netom završena i najavnu one koja počinje! Naravno, ni jednu ni drugu, zbog brzine i sitnih slova nećete moći da pročitate kako valja.

Ali, zato sa druge strane, bujaju samonikle emisije tipa „Parovi” kojima ne trebaju ni reditelj, ni realizator, ni scenarista, ni scenograf ili kostimograf. Duhoviti ljudi su smislili utehu koja glasi „treba da smo zahvalni Televiziji Hepi što takve ljude drži u zatvorenom prostoru, umesto da se slobodno šetaju ulicom”!