​На продају и тло под ногама

Пенкало којим је потписан ССП између Србије и Европске уније као експонат наводно се још чува у витринама Министарства спољних послова. Тим чувеним наливпером Божидар Ђелић, тадашњи вицепремијер, у априлу 2008. потписао је споразум по коме се наша држава обавезала да ће од 1. септембра 2017. године омогућити страним држављанима и фирмама да купују земљу (и све друге непокретности) под једнаким условима као и грађани Србије.

Од тада, пуних девет година траје полемика о продаји земље странцима. Споразум за који се веровало да Србији сигурно отвара врата Европе заправо их је само одшкринуо. Али су зато наше капије остале широм отворене.

 

Да ли је касно за измене ССП-а? Шта је све то време радила државна администрација на челу са министарством пољопривреде? Губимо ли, буквално, тло под ногама или ћемо по старом обичају, у минут до дванаест, пронаћи некакво решење. Једно је сигурно – ако баш ништа не предузмемо, бићемо прва земља која је пре уласка у ЕУ потпуно либерализовала тржиште непокретности и свој највреднији ресурс понудила на тацни.

Шта ће Србија, одсад па надаље чинити овим поводом, с Бриселом се више (бар формално) не преговара. Министарство пољопривреде је то које има мандат да понуди излаз из ове ситуације. За државу у којој трећина народа живи од пољопривреде, важнијег питања нема.

У случају најгорег могућег сценарија и потпуног отварања тржишта, већ 2. септембра, збуњене и неснађене, сачекао би нас низ потенцијалних проблема. Нерешени власнички односи, недовршена реституција и чињеница да нам није познато власништво над трећином од 3,8 милиона хектара пољопривредног земљишта, колико га укупно има у Србији. Како каже аналитичар Бранислав Гулан, за сада се зна „да је земља понајвише паорска, државна, тајкунска и помало – задружна”! Највећи власник пољопривредног земљишта у Србији је ипак држава, са око 830.000 хектара.

Како су државе ЕУ регулисале ова питања? Све релативно нове чланице суочавале су се са сличним изазовима као и ми данас. Ниски приноси у пољопривреди, уситњени поседи, проблеми са наводњавањем, застарела механизација и снажан отпор према реформама. Под таквим притиском у току преговора од Брисела су тражиле (и добиле) одлагање почетка продаје земљишта странцима. Међу њима су и Мађарска, Хрватска, Бугарска… Али је само Пољска успела да издејствује рекордних 12 година.

Измену ССП-а, колико је познато, Србија никада није званично затражила. Изговор је био да је мало вероватно да бисмо успели да добијемо сагласност свих 28 чланица ЕУ. Зато ћемо сада морати да заиграмо на карту измене Закона о земљишту и максималним компликовањем услова продаје ограничимо број оних који би могли да конкуришу за српске оранице. Исто су радиле и друге државе после дужег или краћег периода транзиције. Проблем је што Србија, због лоше испреговараних услова споразума, нема чак право ни на утешни транзициони период.

Наша стратегија наводно ће се заснивати на преузимању већ постојећих европских решења. У законодавству многих чланица и те како постоје ограничења ко и под којим условима може стећи право да постане власник државних парцела. Ако институције ЕУ то толеришу својим чланицама „преписивање” таквих одредби за Србију би била добра опција. Али је и ту потребна обазривост. Мађарска је рецимо због рестриктивних регулатива тужена пред Саветом Европе. Процес се води и против Словачке, а ниједан од тих поступака није окончан па не знамо ни какве ће бити последице.

Од 2008. године и велике финансијске кризе, у свету влада прави рат за пољопривредно земљиште. Велики инвеститори, па чак и владе појединих земаља, од тада су заузели (купили у различитим формама) више од 35 милиона хектара обрадиве земље у свету. Седишта око 40 одсто тих купаца су у Европској унији. На њиховим мапама су црвеном бојом  уцртане управо источноевропске земље и државе које су у процесу придруживања ЕУ. Највеће површине до сада су откупљене у Румунији, где је око 800.000 хектара продато у бесцење. Цех непромишљености Румуни сада плаћају надничењем на својим некадашњим поседима. У сиромашним државама Африке и Латинске Америке, а све више и овом делу Европе, плодно земљиште најчешће је на мети страних државних инвестиционих фондова. Многе земље латинске Америке биле су принуђене да се бране од таквих агресивних преузимања. Чак је Аустралија инвестиционом фонду иза кога стоји Кина забранила да купи највећу фарму у тој земљи.

Ипак, много је познаваоца ове материје који сматрају да нови прописи долазе касно и да се ништа епохално неће десити тог 1. септембра. Јер већ сада, купци из било које државе света, за само неколико дана, могу и да заобиђу сва постојећа ограничења. Део српске земље већ је завршио у рукама странаца. Процењује се да је већ отуђено око 20.000 хектара. Купци су забране прескакали једноставним оснивањем фирме (д. о. о.) у Србији и без икаквих проблема куповали домаће оранице. До њих су дошли под нереално повољним условима, често и кроз приватизацију пољопривредних комбината који су претходно доведени до пропасти.

Питање свих питања је да ли ћемо и ми потпуно равноправно моћи да купујемо непокретности у Европи. Јер то би био реципроцитет, што је пракса у међународном праву. У време када је потписиван ССП, оптимистично се веровало да ћемо до 2017. испунити све услове за улазак у ЕУ. То се није догодило и било би зато мудро од Брисела затражити јасан став и о томе како ће овакве односе регулисати са државом Србијом, која није чланица ЕУ.

Оно што није успело да реши шест министара пољопривреде, колико их се измењало од потписивања ССП-а, мораће да уради седми. Врућ кромпир је у рукама Бранислава Недимовића и није му преостало баш много времена. Сат откуцава. Недимовић је недавно послао грађанима умирујућу поруку да ће Нацрт закона о пољопривредном земљишту бити објављен у јуну и да ће један од услова за куповину земље бити да купац има пребивалиште у Србији „један одређени временски период”. Министар је изгледа превидео да ће у јуну распоред парламента бити више него густ због избора нове владе. А техничка влада нема могућност да предлаже законе. Реалније је да ћемо до решења гордијевог чвора доћи у јулу, на неком од ванредних заседања, јер у августу посланици обично воле да се одморе.