​Na prodaju i tlo pod nogama

Penkalo kojim je potpisan SSP između Srbije i Evropske unije kao eksponat navodno se još čuva u vitrinama Ministarstva spoljnih poslova. Tim čuvenim nalivperom Božidar Đelić, tadašnji vicepremijer, u aprilu 2008. potpisao je sporazum po kome se naša država obavezala da će od 1. septembra 2017. godine omogućiti stranim državljanima i firmama da kupuju zemlju (i sve druge nepokretnosti) pod jednakim uslovima kao i građani Srbije.

Od tada, punih devet godina traje polemika o prodaji zemlje strancima. Sporazum za koji se verovalo da Srbiji sigurno otvara vrata Evrope zapravo ih je samo odškrinuo. Ali su zato naše kapije ostale širom otvorene.

 

Da li je kasno za izmene SSP-a? Šta je sve to vreme radila državna administracija na čelu sa ministarstvom poljoprivrede? Gubimo li, bukvalno, tlo pod nogama ili ćemo po starom običaju, u minut do dvanaest, pronaći nekakvo rešenje. Jedno je sigurno – ako baš ništa ne preduzmemo, bićemo prva zemlja koja je pre ulaska u EU potpuno liberalizovala tržište nepokretnosti i svoj najvredniji resurs ponudila na tacni.

Šta će Srbija, odsad pa nadalje činiti ovim povodom, s Briselom se više (bar formalno) ne pregovara. Ministarstvo poljoprivrede je to koje ima mandat da ponudi izlaz iz ove situacije. Za državu u kojoj trećina naroda živi od poljoprivrede, važnijeg pitanja nema.

U slučaju najgoreg mogućeg scenarija i potpunog otvaranja tržišta, već 2. septembra, zbunjene i nesnađene, sačekao bi nas niz potencijalnih problema. Nerešeni vlasnički odnosi, nedovršena restitucija i činjenica da nam nije poznato vlasništvo nad trećinom od 3,8 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, koliko ga ukupno ima u Srbiji. Kako kaže analitičar Branislav Gulan, za sada se zna „da je zemlja ponajviše paorska, državna, tajkunska i pomalo – zadružna”! Najveći vlasnik poljoprivrednog zemljišta u Srbiji je ipak država, sa oko 830.000 hektara.

Kako su države EU regulisale ova pitanja? Sve relativno nove članice suočavale su se sa sličnim izazovima kao i mi danas. Niski prinosi u poljoprivredi, usitnjeni posedi, problemi sa navodnjavanjem, zastarela mehanizacija i snažan otpor prema reformama. Pod takvim pritiskom u toku pregovora od Brisela su tražile (i dobile) odlaganje početka prodaje zemljišta strancima. Među njima su i Mađarska, Hrvatska, Bugarska… Ali je samo Poljska uspela da izdejstvuje rekordnih 12 godina.

Izmenu SSP-a, koliko je poznato, Srbija nikada nije zvanično zatražila. Izgovor je bio da je malo verovatno da bismo uspeli da dobijemo saglasnost svih 28 članica EU. Zato ćemo sada morati da zaigramo na kartu izmene Zakona o zemljištu i maksimalnim komplikovanjem uslova prodaje ograničimo broj onih koji bi mogli da konkurišu za srpske oranice. Isto su radile i druge države posle dužeg ili kraćeg perioda tranzicije. Problem je što Srbija, zbog loše ispregovaranih uslova sporazuma, nema čak pravo ni na utešni tranzicioni period.

Naša strategija navodno će se zasnivati na preuzimanju već postojećih evropskih rešenja. U zakonodavstvu mnogih članica i te kako postoje ograničenja ko i pod kojim uslovima može steći pravo da postane vlasnik državnih parcela. Ako institucije EU to tolerišu svojim članicama „prepisivanje” takvih odredbi za Srbiju bi bila dobra opcija. Ali je i tu potrebna obazrivost. Mađarska je recimo zbog restriktivnih regulativa tužena pred Savetom Evrope. Proces se vodi i protiv Slovačke, a nijedan od tih postupaka nije okončan pa ne znamo ni kakve će biti posledice.

Od 2008. godine i velike finansijske krize, u svetu vlada pravi rat za poljoprivredno zemljište. Veliki investitori, pa čak i vlade pojedinih zemalja, od tada su zauzeli (kupili u različitim formama) više od 35 miliona hektara obradive zemlje u svetu. Sedišta oko 40 odsto tih kupaca su u Evropskoj uniji. Na njihovim mapama su crvenom bojom  ucrtane upravo istočnoevropske zemlje i države koje su u procesu pridruživanja EU. Najveće površine do sada su otkupljene u Rumuniji, gde je oko 800.000 hektara prodato u bescenje. Ceh nepromišljenosti Rumuni sada plaćaju nadničenjem na svojim nekadašnjim posedima. U siromašnim državama Afrike i Latinske Amerike, a sve više i ovom delu Evrope, plodno zemljište najčešće je na meti stranih državnih investicionih fondova. Mnoge zemlje latinske Amerike bile su prinuđene da se brane od takvih agresivnih preuzimanja. Čak je Australija investicionom fondu iza koga stoji Kina zabranila da kupi najveću farmu u toj zemlji.

Ipak, mnogo je poznavaoca ove materije koji smatraju da novi propisi dolaze kasno i da se ništa epohalno neće desiti tog 1. septembra. Jer već sada, kupci iz bilo koje države sveta, za samo nekoliko dana, mogu i da zaobiđu sva postojeća ograničenja. Deo srpske zemlje već je završio u rukama stranaca. Procenjuje se da je već otuđeno oko 20.000 hektara. Kupci su zabrane preskakali jednostavnim osnivanjem firme (d. o. o.) u Srbiji i bez ikakvih problema kupovali domaće oranice. Do njih su došli pod nerealno povoljnim uslovima, često i kroz privatizaciju poljoprivrednih kombinata koji su prethodno dovedeni do propasti.

Pitanje svih pitanja je da li ćemo i mi potpuno ravnopravno moći da kupujemo nepokretnosti u Evropi. Jer to bi bio reciprocitet, što je praksa u međunarodnom pravu. U vreme kada je potpisivan SSP, optimistično se verovalo da ćemo do 2017. ispuniti sve uslove za ulazak u EU. To se nije dogodilo i bilo bi zato mudro od Brisela zatražiti jasan stav i o tome kako će ovakve odnose regulisati sa državom Srbijom, koja nije članica EU.

Ono što nije uspelo da reši šest ministara poljoprivrede, koliko ih se izmenjalo od potpisivanja SSP-a, moraće da uradi sedmi. Vruć krompir je u rukama Branislava Nedimovića i nije mu preostalo baš mnogo vremena. Sat otkucava. Nedimović je nedavno poslao građanima umirujuću poruku da će Nacrt zakona o poljoprivrednom zemljištu biti objavljen u junu i da će jedan od uslova za kupovinu zemlje biti da kupac ima prebivalište u Srbiji „jedan određeni vremenski period”. Ministar je izgleda prevideo da će u junu raspored parlamenta biti više nego gust zbog izbora nove vlade. A tehnička vlada nema mogućnost da predlaže zakone. Realnije je da ćemo do rešenja gordijevog čvora doći u julu, na nekom od vanrednih zasedanja, jer u avgustu poslanici obično vole da se odmore.