Чамотиња циља у души

По­сто­је да­ни за ко­је по­же­ли­те да ни­ка­да ни­су сва­ну­ли. Ка­да вам ма­ло то­га иде од ру­ке. Ка­да вам се чи­ни да је жи­вот у це­ли­ни са­мо бе­сми­сле­но тра­ће­ње вре­ме­на, и ва­шег и ту­ђег. Ипак, знај­те да ту ни­је крај. Јер та­квих да­на ће би­ти још мно­го, да­ле­ко ви­ше не­го што же­ли­те и да­ле­ко ви­ше не­го што мо­же­те да из­др­жи­те а да по­сле све­га не пад­не­те у нај­те­жу де­пре­си­ју. Пра­ти­ће вас и у тре­ну­ци­ма ка­да се то­ме нај­ма­ње на­да­те, па и ка­да од њих бе­жи­те. Јер ча­мо­ти­ња сва­ко­дне­ви­це се ла­ко пре­тва­ра у ти­хог уби­цу. Чак и ка­да се ја­ви као олак­ша­ње, знај­те да је њен крај­њи циљ – ва­ша ду­ша. 

Та сва­ко­дне­ви­ца те­ра вас да у не­ко си­во по­сле­под­не, док су ули­це, пар­ко­ви и кро­во­ви су­сед­них згра­да по­кри­ве­ни те­шким си­вим обла­ци­ма, на гра­мо­фон, и не­хо­ти­це, ста­вља­те пло­чу не­ког од оних „те­шких” блу­зе­ра, све у на­ди да ће му­ка о ко­јој он пе­ва ба­рем на­крат­ко вре­ме убла­жи­ти ва­шу. Ако сте се при то­ме од­лу­чи­ли за не­ку од ком­по­зи­ци­ја ир­ског мај­сто­ра Ва­на Мо­ри­со­на, знај­те да ни­сте по­гре­ши­ли. Су­ге­стив­ност у ње­го­вом из­во­ђе­њу про­сто на­во­ди на по­ми­сао да је реч о „цр­ном” пе­ва­чу, „од­шко­ло­ва­ном” не­где на да­ле­ком аме­рич­ком ју­гу, у не­кој за­би­ти из ко­је не­ма бек­ства и у ко­јој се вре­ме не ме­ри ни са­ти­ма ни да­ни­ма, већ – го­ди­шњим до­би­ма… За­то, бу­ди­те опре­зни. Ми­сли­те, да ли је то ваш свет, ва­ше окру­же­ње, и да ли за­и­ста раз­ми­шља­те на сли­чан на­чин. 

Ком­по­зи­ци­ја „Да­ни као овај” (Days Li­ke This) чи­ни се као ис­по­вест чо­ве­ка ко­јем је све­га до­ста, ко­ји је пре­жи­вео што­шта и ко­ји се, у скла­ду са ста­ром уз­ре­чи­цом, ми­ри са суд­би­ном, са сва­ко­дне­ви­цом, тек по­не­кад се под­се­ћа­ју­ћи вре­ме­на ка­да је мо­гао за се­бе да ка­же да је не­што ви­ше од обич­ног зр­на у пе­шча­ном са­ту жи­во­та. Па и та­да по­у­ку не тра­жи у соп­стве­ној про­ла­зно­сти, већ у оно­ме што је не­ка­да дав­но чуо од соп­стве­не мај­ке. У по­у­ци ко­ју је на­сле­дио, али ко­ју у ду­би­ни сво­је ду­ше ни­ка­да ни­је схва­тио и при­хва­тио на пра­ви на­чин. 

„И ка­да пре­ста­не не­пре­ста­но да ки­ши, би­ће да­на као што је овај. Ка­да се ни­ко не бу­де жа­лио, би­ће да­на као овај. Па и ка­да се све на­ме­сти, баш као ка­да пре­ки­дач клик­не, ка­ко би ре­кла мо­ја мај­ка: би­ће да­на као што је овај…” 

Пре­ма ре­чи­ма Ско­та То­ма­са, по­зна­ва­о­ца Мо­ри­со­но­вог ли­ка и де­ла, на­слов ком­по­зи­ци­је „Да­ни као овај” са­мо је пре­о­кре­ну­та уоби­ча­је­на из­ре­ка ко­јом се чо­век опу­шта по­сле на­пор­ног да­на са на­дом да су леп­ши тре­ну­ци ту, на­до­хват ру­ке. Исто­вре­ме­но, он не скри­ва сум­њу да би мо­гло би­ти и дру­га­чи­је: „Ка­да ти не бу­ду по­треб­ни ни­ка­кви од­го­во­ри, би­ће ова­квих да­на. Ка­да ти се не ука­же ни­јед­на при­ли­ка, би­ће да­на као овај. И ка­да се учи­ни да се сви де­ло­ви сла­га­ли­це укла­па­ју баш ка­ко тре­ба, ва­ља има­ти на уму да ће би­ти да­на као што је да­на­шњи.” 

Ин­те­ре­сант­на је суд­би­на ове ком­по­зи­ци­је. С вре­ме­ном, по­ста­ла је зва­нич­на хим­на ми­ров­ног по­кре­та у Се­вер­ној Ир­ској, а ко­ри­шће­на је и у окви­ру ак­ци­је ко­ја је за циљ има­ла пре­кид ва­тре из­ме­ђу ир­ских се­па­ра­ти­ста и вој­ске Ве­ли­ке Бри­та­ни­је. Дру­гом при­ли­ком, ка­да је та­да­шњи пред­сед­ник САД Бил Клин­тон по­се­тио Бел­фаст, Мо­ри­сон је ком­по­зи­ци­ју „Да­ни као овај” из­во­дио на кон­цер­ту пред ви­ше де­се­ти­на хи­ља­да при­сут­них. Клин­тон, ко­ји је во­лео да се ди­чи сво­јим уме­ћем сви­ра­ња сак­со­фо­на, по­же­лео је да се поп­не на би­ну, при­дру­жи се му­зи­ча­ри­ма у свир­ци и на тај на­чин ис­ка­же по­што­ва­ње пре­ма ир­ском пе­ва­чу. Ни­је му до­зво­ље­но – из без­бед­но­сних раз­ло­га. 

„И ка­да ни­ко не за­ко­ра­чи у мо­је сно­ве, би­ће да­на као овај. Па и ка­да сви схва­те шта хо­ћу да ка­жем, би­ће ова­квих да­на. И ка­да на­ја­вљу­јеш про­ме­не ко­је се до­ти­чу свих око те­бе, ка­ко ка­же мо­ја мај­ка: би­ће још ова­квих да­на…”

Не­из­бе­жни су.

Да­ни као овај

Ка­да пре­ста­не да ки­ши не­пре­ста­но, би­ће да­на као што је овај

И ка­да се ни­ко не бу­де жа­лио, би­ће да­на као овај

Па и ка­да се све на­ме­сти, баш као ка­да клик­не пре­ки­дач

Ка­ко би ре­кла мо­ја мај­ка, би­ће да­на као што је овај

И ка­да не­маш о че­му да бри­неш, 

би­ће да­на као овај

Ка­да ни­ко не бу­де у фр­ци, би­ће 

ова­квих да­на

И ка­да не до­зво­лиш да те пре­ва­ри онај ста­ри Ју­дин по­љу­бац

Мо­ја мај­ка би ре­кла: би­ће још 

ова­квих да­на

Ка­да ти ни­су по­треб­ни ни­ка­кви 

од­го­во­ри, би­ће ова­квих да­на

Ка­да ти се не ука­же ни­јед­на при­ли­ка, би­ће да­на као овај

И ка­да се чи­ни да се сви де­ло­ви 

сла­га­ли­це укла­па­ју баш ка­ко тре­ба

Ва­ља има­ти на уму да ће би­ти 

да­на као да­на­шњи

Ка­да су сви ту пред то­бом, и ка­да се не слу­же три­ко­ви­ма

И ка­да не бу­де ви­ше гре­ба­то­ра 

ко­ји­ма до­ђе да те шут­ну

И ка­да се ни­ко­га не бу­де ти­ца­ло 

ка­ко же­лиш да жи­виш

Јед­но­став­но, мо­рам да имам на уму да ће још би­ти ова­квих да­на

И ка­да ни­ко не за­ко­ра­чи у мо­је сно­ве, би­ће да­на као овај

Па и ка­да сви схва­те шта хо­ћу 

да ка­жем, би­ће ова­квих да­на

И ка­да на­ја­виш про­ме­не ко­је се 

од­но­се на све око те­бе

Ка­ко ка­же мо­ја мај­ка, би­ће још 

ова­квих да­на

Да, мо­ја мај­ка ме је упо­зо­ра­ва­ла

Би­ће да­на као што је да­на­шњи…