Шпанци касно вечерају због погрешне временске зоне

Ресторани у Шпанији пуни су гостију у време када кувари у већини европских земаља већ скидају кецеље и спремају се да крену кући. Касна вечера већ одавно је део шпанске културе, а прави разлог за то није, како би можда на први поглед могло да изгледа, у лежерном медитеранском менталитету, већ је сасвим друге природе. Шпанци већ више од 70 година живе у погрешној временској зони, наводи Би-Би-Си.

Иако мапа показује да се ова земља налази на истој географској дужини као и Велика Британија, Португалија и Мароко, она није у истој временској зони као те три државе. За разлику од њих, Шпанија не припада западноевропској часовној зони (средње гриничко време), већ средњоевропској у којој се, на пример, налази и Београд, који је више од 2.500 километара источно од Мадрида.

Како су се нашли су „погрешној” зони?

Шпански диктатор Франциско Франко је убрзо по освајању власти и проглашењу монархије променио временску зону померајући време за један сат унапред, из солидарности са нацистичком Немачком, којој је био близак. За становништво које је у то време тек изашло из грађанског рата, ова промена била је последња ствар због које би се бунили. Наставили су да једу у исто време као и до тада, само што је због промене на часовницима, њихов ручак са један сат померен на два, а вечера са осам на девет.

Пошто се Други светски рат завршио, рачунање времена се није вратило на стари режим. То што је за 60 минута иза временске зоне у којој би требало да се налази, доноси Шпанији каснији излазак, али и каснији залазак Сунца, па лети мрак пада тек око 22 сата. Они који живе од туризма верују да дужи дан може да привуче већи број посетилаца.

Власти у популарним туристичким дестинацијама попут острва Мајорке, Менорке и Ибице одлучно се противе повратку на гриничко време. Они се чак залажу за то да летње рачунање времена траје целе године како би ноћ касније падала. Заговорници повратка на западноевропско време, с друге стране, тврде да би то било добро за сан Шпанаца, јер би сунце раније излазило, почињали би и завршавали радни дан раније, па не би било потребе ни за сиестом, традиционалним поподневним одмором уз дремку, који је у налету великих међународних корпорација већ готово искорењен.