Осам пута већи Нови Сад

ПРЕСТОНИЦА КУЛТУРЕ 2021

O чему причамо кад говоримо о граду са двоструком титулом европске престонице културе? Како је дотле добацио, шта то заправо значи и како сада дише овај град Као што је и ред у свакој напредној средини, ваљало би да прво нашу тему мало осветлимо из угла васколике, па и новије традиције.

Наиме, кад сам пре непуних шест година, док се Нови Сад још заукавао да освоји и прихвати своју европрестоничку судбину, на истим овим страницама „Политике” расветљавао неке проартистичке градске апорије, извалио сам и једну мудрост, убрзо пропраћену с неколико полупретећих и неколико полуљубавних реаговања. Полухит, рекло би се.

Тема је била – у којој мери је новосадска културна сцена класична или авангардна и по чему се разликује од београдске.

„Новосадска сцена је авангардна утолико што Нови Сад нема Дедиње, Кућу цвећа, Берзу, Хиподром и друге непролазне вредности, па смо утолико склонији упуштању у експеримент, јер мање тога имамо да изгубимо”, гласио је тада мој одговор, још увек вредан цитирања.

Владимир Копицл

------------------------------------

НАША ТЕМА:  У Лајпцигу „мерецедс”, у Техерану само каросерија

Празан српски штанд првих дана на Сајму књига у Техерану, што је организатор, Београдски сајам, правдао кашњењем на царини, и насупрот томе наш веома успешан наступ у Лајпцигу у марту, у организацији Библиотеке града Београда, показује недостатак јединствене организације у представљању наше књижевности у свету

 Вуле Журић: „Пребацивања и таблоидизација ће престати када надлежни схвате да је неопходно оснивање националног центра за књигу ”

 Гојко Божовић: „И у спорту Србију представљају националне селекције, а не градски савези”

 Јасмина Нинков: „Библиотека града има искуство у реализацији међународних пројеката и не видим зашто не би успешно радила и на сајмовима књига у свету”

 Владимир Кецмановић: „Грешка коју би требало избећи јесте повлађивање жељама ’културних радника’ који сајмове схватају као туристичку дестинацију”

Сања Милић: „Пројекат Дијалози представља Србију ове године на четири међународна сајма књига”

То што је српски штанд на Сајму књига у Техерану првих дана био празан, објашњено је кашњењем на царини. Организатор овог представљања, Одбор Међународног београдског сајма књига, дао је касније и допунско објашњење да је основни проблем био у томе што је у организацији „било више посредника који су слабо радили свој посао”. Овај случај, међутим, јасно указује на проблем немања јединственог концепта, као ни континуитета, у представљању наше књижевности у свету. Јер само пре нешто више од месец дана, крајем марта, на међународном сајму у Лајпцигу, српски штанд је одлично оцењен. „Хрватски штанд као пеглица, српски као – мерцедес”, наслов је текста који се појавио у ријечком Новом листу после сајма књига у Лајпцигу. У Техерану нажалост првих дана нисмо имали ни пеглицу, већ аутомобил без мотора. Мада је Зоран Аврамовић, председник Одбора међународног београдског сајма књига, објаснио за наш лист да у Техерану није гостовала Србија, већ поменути Одбор, то не значи да држава и њима не би пружила подршку уколико би постојао јединствен концепт.

„Мерцедес” у Лајпцигу имали смо захваљујући пројекту који је изабран на конкурсу Министарства културе, што наравно не значи да нема места питању да ли је систем конкурса задовољавајући или треба тражити трајније решење.

Гордана Поповић

------------------------------------

Како то раде други

Усклађивање између државних институција и професионалаца у области књиге је кључ за представљање земље на међународним манифестацијама, попут сајмова књига, кажу саговорници Политике на Међународном сајму књига у Техерану (од 3. до 13. маја), са кога је наш лист извештавао.

Аташе за културу италијанске амбасаде у Техерану Карло Ђовани Керети каже да је за представљање Италије на сајмовима књига у свету одговорно Удружење италијанских издавача, које именују Министарство спољних послова и Министарство културе. Италија је ове године била почасни гост Сајма књига у Техерану и на њеном штанду су се представили најзначајнији стручњаци за иранску културу у Италији, професори универзитета, историчари и издавачи. Керети, иначе универзитетски професор и иранолог са Универзитета Сапијенца у Риму, учествовао је испред амбасаде у организацији догађаја који су пратили италијанско представљање. У Народној библиотеци Техерана организована је изложба италијанских књига штампаних у периоду од 1500. до 1800. године, а на Универзитету у Техерану је приређено предавање на тему дијалога култура.

Ана Оташевић

------------------------------------

Пресудна улога преводилаштва

Сећам се великог скептицизмa који је пратио припреме за представљање Србије на Сајму књига у Лајпцигу 2011, о чему сам, током 2010. године, у више наврата разговарао и са немачким колегом, савезним министром за културу Берндом Нојманом. Прво велико представљање српске културе је било на многим искушењима – од концепције програма, регионалне повезаности, буџета...

„Кaо и ви, и сам се врло добро сећам свакодневних наслова чланака о Србији који су рикошетирали по светским медијима у не тако давној прошлости. Насиље, терор, рат”, говорио сам му о немачко-српским односима и контактима бременитим предрасудама с обе стране.

Небојша Брадић

------------------------------------

ИНТЕРВЈУ: ЛАСЛО ВЕГЕЛ

Сто година наше самоће

У жељи да будем истински аутономан све више постајем становник ничије земље, усамљеник у свом језику. Помоћу реченица и текстова градим кров над главом на ничијој земљи, каже Ласло Вегел, писац чији је нови роман „Балканска лепотица или Шлемилово копиле” управо објављен

Ласло Вегел: „Садашњи јавни живот личи на лото, у коме и одговорнији политичари играју на срећу, а ни ми нисмо недужни, јер и ми играмо с њима”

Хтео сам да напишем породични роман без породице, авантуристички роман без авантуре, љубавни роман без љубави, политички роман без политике, роман о идентитету са губљењем идентитета. Трагао сам за антихеројем и можда сам пронашао војвођанског Швејка, каже писац Ласло Вегел о свом новом роману Балканска лепотица или Шлемилово копиле, управо објављеном у издању Академске књиге (превод са мађарског: Арпад Вицко) који ће у Београду бити представљен 24. маја у 19 сати у УК Пароброд.

Мада припада подједнако и мађарској и српској књижевности, Вегел пише на матерњем мађарском језику и до сада је објавио више романа, драма и збирки есеја, а добитник је и највишег мађарског признања за стваралаштво, награде „Лајош Кошут”.

У роману Балканска лепотица или Шлемилово копиле наратор је Ференц (Франц, Фрањо) Шлемил који прича судбину свог деде Јована (Јохана, Јаноша) Шлемила, враћајући се у прошлост од пре више од стотину година и сматрајући у исто време да оно што сви данас називају новим светом, након што су комунисти најурени, пре свега личи на добростојећи бордел.

– Шлемили су једна „породица” која може бити новосадска, али истовремено и средњоисточно-европска. Мењају се друштвени системи, културни кодови, улице, навике, званични језици, политичке доктрине, и у тој ситуацији деда Јован Шлемил жели да сачува свој живот, али остаје увек губитник. Тако он преживљава наш крвави 20. век – каже Ласло Вегел који сматра да је ова регија помало фантазмагорична и да још не знамо крај те приче, за машту свакако узбудљив.

Гордана Поповић

------------------------------------

СПОРТ И ЛИТЕРАТУРА

Када кажемо спорт мислимо на уметност

Мураками је свакодневно трчао, учествовао на маратонима, а свој однос према спорту и писању дочарао је у мемоарској прози О чему говорим кад говорим о трчању. Божо Копривица осећа фудбал као уметност, за Хемингвеја писање је било бокс најтеже категорије

Харуки Мураками руши мит о писцу чије лице вири иза колутова дуванског дима (Фото: runner's world.com)

Почетак дуге трке налик је на неисписану страницу, а човек који трчи маратон и онај који пише, сличнији су него што то на први поглед изгледа. У извесном смислу, обојица се суочавају са границама сопственог тела и духа, са мислима које се асоцијативно нижу, са празнином и физичким болом који настају од спознаје и исцрпљености бића.

Харуки Мураками по свему је нетипичан писац, који руши мит о књижевнику чије лице вири иза колутова дуванског дима, или се помаља иза чаша вискија што наизглед отварају пут до инспирације. Мураками је свакодневно трчао, учествовао је на великим светским маратонима и био најуспешнији у касним четрдесетим годинама, чак се такмичио у триатлону, и у исто време писао најзначајније романе. Свој однос према спорту и писању дочарао је у мемоарској прози О чему говорим кад говорим о трчању („Геопоетика“), а у наслову овог дела дао је омаж Рејмонду Карверу, једном од својих омиљених аутора, и његовој књизи О чему говоримо када говоримо о љубави.

За овог јапанског писца укорењеног у западној култури, модерног филозофа перипатетичара у дресу и сјајној кондицији, писање јесте нездраво занимање чијој се декаденцији одупирао управо телесним напором.

Марина Вулићевић

------------------------------------

УМЕТНИЧКА СЦЕНА

Лов на духове интернета

Специјално из Њујорка

Нашавши се на путу транзиције, између аналогне и дигиталне епохе, Марк Леки у свом раду, са једне стране третира проблем радикалног утицаја технологије на популарну културу, а са друге стране парадоксално тражи архаичну утопију кроз технологију и њено деловање

Рад Марка Лекија

Музеју модерне уметности у Њујорку (Мома), 2000. године припојен је ПС1, један од највећих и најстаријих центара за откривање савремене уметности у свету. Када је 1971. кустоскиња Алана Хис основала ПС1 њена идеја је била и да се изложбе постављају у недовољно искоришћеним и напуштеним просторима, а ова основна школа у Квинсу била је један такав објекат. У овом алтернативном, непрофитном изложбеном простору промовишу се савремени уметници, а међу веома значајним поставкама помиње се „Њујорк / Нови талас“ из 1981. године када су излагали тада млади сликари Жан-Мишел Баскијат и Кит Херинг.

Свакако, амбициозан пројекат данас је и прва свеобухватна америчка изложба Носиоци садржаја  Марка Лекија (1964), једног од култних британских уметника и лауреата престижне Тарнерове награде (2008). У Гардијану је изнета теза да је и шест година после освајања Тарнерове награде Леки остао мало познат ван света уметности, али је ипак тихо постао један од најутицајнијих уметника у Британији. Ехо угледа Тарнеровог признања су и Лекијеве недавне изложбе у престижним музејима и галеријама у Минхену, Бриселу, Лос Анђелесу, на 55. Бијеналу у Венецији…

Љиљана Ћинкул

------------------------------------

ПОЕЗИЈА: МАЛГОЖАТА ЛЕБДА

Можда ћу се и спријатељити са новим песмама

Моје одрастање у сеоским реалијама научило ме је да веома пажљиво посматрам свет који ме окружује, да је земља – како сте то правилно опазили – један од мојих најбитнијих мотива, каже песникиња Малгожата Лебда

Малгожата Лебда (Фото: Куба Оћепа)

Пољска песникиња Малгожата Лебда је гост фестивала Тргни се, поезија који се одржава у Београду од 11. до 15. маја. Тим поводом Трећи Трг објављује избор из њене поезије насловљен са Језик земље. Малгожата Лебда је рођена 1985. године у Новом Сончу у подножју Сондетских Бескида, одрасла је у природи, у духу народних обичаја, веровања, а земљи је посветила све четири своје збирке.

Крајем осамдесетих и почетком деведесетих дошло је у пољској поезији до смене генерација и промене поетике, која допушта потпуну слободу изражавања. Где себе видите у тим променама?

Као страстан читалац пољске поезије, поезије уопште, фасцинира ме промена коју опажам у језику поезије. Покушавам да саму себе у том језику нађем, поготову што сам прошле године прославила десетогодишњицу свог песничког дебија, што наводи на рефлексију о томе. У савременој пољској поезији опажамо неколико праваца: ангажована поезија (закључно с еко-поезијом), поезија смеле маште, метафизичка поезија, интелектуална поезија… Границе међу њима нису изразите, догађа се да се ти правци мешају, стварајући нову каквоћу. Себе бих желела да видим негде међу њима. Веома ми је важно искуство данашњице, међутим – што се јасно види из мојих песама – црпем из прошлости, у којој видим кључ тога каква сам данас. Такође ми је важно поштовање према свету, људима, животињама, природи. Из тога црпем оно што ме инспирише.

Бисерка Рајчић