И далај-лама у Стефановом „коферу”

У разговору за „Политику”, вођеном недуго по његовом повратку из Перуа и Еквадора, Стефан нам је одао да ће му следеће одредиште, по свој прилици, бити Непал. А све је почело кад је пре неколико година схватио да му фотографија никад неће доносити велики новац јер не може да слуша туђе захтеве, већ воли да апарат упери по својој вољи. Будући да је заљубљеник у путовања, трагом интернета дознао је за британску фирму која организује авантуристичке експедиције и пријавио се за рад. После четворомесечне обуке у Велсу и Белизеу добио је посао и почео да води туре. Мексико, Гватемала, Белизе, Танзанија неке су од држава које је обишао у последње две године.

„Углавном одем на месец или два, па се вратим у Србију. Групе су до двадесетак путника – од енглеских и америчких школараца до ’солиста’ који траже пустоловину. Мој посао није да будем класичан туристички водич у смислу ’ова зграда је значајна због тога и тога’, већ да путовање спроведем у дело и да путници у сваком тренутку могу да ми се обрате”, наводи Ивановић.

Заједно с туристима, он обилази знаменитости, уз прегршт егзотичних одредишта. Тако је, приликом последњег боравка у Јужној Америци, тура кренула из Куска у Перу, одакле су се упутили до Мачу Пикчуа. Затим су отишли за Лиму и преспавали у једном месту на обали океана, па прешли у еквадорски део Амазоније, у прихватилиште за заплењене животиње и оне које су остале без станишта.

„Тамо можеш да видиш оцелота, који је мени најзабавнији, затим доста папагаја, мајмуна, којекакве корњаче... Трећи пут да сам био тамо”, каже Ивановић.

Међу природним лепотама које су га оставиле без даха налазе се и сенотес у Мексику.

„То су пећине напуњене водом у којима се свод уруши и настане кристалночисто језеро. Тотално лудило: уђеш у шуму и наиђеш на савршени базен са зеленом водом”, објашњава Ивановић.

Не памти Стефан са својих путовања само несвакидашње пределе, већ и занимљиве људе. Међу њима је без премца сусрет с далај-ламом прошлог јула у Индији, у месту Дарамшала. Ивановић је тамо водио ученике британске Рагби школе, колеџа дуге традиције познатог по томе што је у њему настао истоимени спорт. На иницијативу једног од професора тог интерната, уприличен је сусрет с тибетанским духовним вођом, чија се резиденција иначе налази баш у овом делу Индије.

„Тај професор је знао да је претходни далај-лама још почетком 20. века послао четворицу Тибетанаца управо у Рагби школу, плативши њихово школовање врећом злата. На основу тих историјских веза, професор је ступио у контакт с актуелним далај-ламом и замолио га да посети британске ученике а и мене је позвао да будем ту. До сусрета је дошло пред крај нашег боравка у Индији”, каже Ивановић.

Уместо очекиваног петнаестоминутног протоколарног сусрета, додаје, разговор је потрајао сат и по.

„Причали смо с далај-ламом чак и о тада актуелном брегзиту и другим политичким темама, а онда смо прешли на религију. Питао ме је шта сам по вероисповести, а ја сам одговорио – атеиста. Онда смо разговарали о томе да ли је саосећајност религијски концепт односно да ли се може појавити код атеиста. Сложили смо се да је то пре свега људски, а не верски концепт и установили да слично размишљамо. Јер, далај-лама, иако верски поглавар, није посебно религиозан у нашем смислу тог појма, будући да можеш бити добар будиста чак и ако не верујеш у било какву мистичну моћ. Било је то неочекивано и несвакидашње искуство разговора с тим харизматичним човеком отвореним за дијалог”, сумира Ивановић.

И за крај, још мало о саосећајности. Тачније, о оним Стефановим путовањима која, како каже, помажу да човек развије емпатију.

„У Танзанију смо водили групу америчких социјално угрожених средњошколаца којима је организовано путовање и дружење с тамошњом децом. Били смо код Килиманџара, у месту које се зове Мошу, где је једина улична храна коју можеш да купиш – пржена банана. Главни разлог због којег родитељи тамо шаљу децу у школу је што ђаци имају гарантован дневни оброк. Зато је власт у проблему: скупо им је да одрже и тај један оброк, а ако га укину, многа деца ће напустити школу. И све се то дешава испод Килиманџара, којим свакодневно пролази хрпа туриста плаћајући хиљаде долара за пењање на планину”, објашњава Ивановић.

С америчким средњошколцима је у ову афричку земљу дошао и кувар којег су повели из САД.

„Од њега смо тражили да припрема слична јела и за америчку и за танзанијску децу. И тад смо имали шта да видимо. Пилетина је најјефтиније месо свугде у свету, а кад је служена у Мошуу било је деце из Танзаније која су је први пут видела у животу, тек тада, са својих осам или девет година”, закључује Ивановић.