У кући и у свету

У збирци „Темељна опција” Александра Бјелогрлића могуће је приметити доминантан, премда не и једини образац: новинар локалног листа бележи причe о светским путешествијима својих суграђана који су се, привремено или за стално, вратили у земљу из које су потекли. Прилично непретенциозно и скромно Бјелогрлић тако, заправо, тематизује неке од кључних тачака у модерном промишљању феномена приповедања. То су најпре медији (новине), лансирна рампа са које се свакодневно лансирају хиљаде једнодневних информација за које је мој омиљени есејиста добро утврдио да представљају контрапункт причи и приповедању.

Или, другачије речено – њихову безмало смртну пресуду. Потом, то је и странствовање, одлазак од куће, један од извора приповедања, јер се по повратку, привременом или сталном сад свеједно, из даљине доносе и приче које приповедају и они који немају намеру да их ставе између корица. Ради се, дакле, о причама које бисмо могли чути било где, од било кога: и сам се сећам једног нашијанца који је отишао у Енглеску 1991. Упознао сам га у једној кафани, језик му је већ био прилично укварен, али не и приче. После га никада више нисам видео.

Институција звана збирка прича одавно је већ у кризи, а тамо где није то је зато што је углавном пишу новинари. Смештајући приче које би, другачије исприповедане, можда могле бити и репортаже, Бјелогрлић, чини ми се, ипак није смерао да опонаша новинара, колико да књижевност доведе у везу са исконским чином приповедања. Тако ове приче зраче нечим што у недостатку бољег назива могу назвати новом усменошћу. У сржи таквог ретро уметничког поступка налази се потреба да се живот обухвати у својој једноставности, па чак и наивности која је саморазумљива, и свима вазда прихватљива. Приче које причају саговорници јунака тако илуструју један парадоксалан спој: из угла географије оне су резултат широког хоризонта искуства, из угла тзв. филозофије, оне су прилично уске.

Узмемо ли за пример Ивана Тртња, јунака приче „Флотила панонског поморца” и пасионираног макетара старих једрењака, видећемо да је то егзистенција коју заокружује фигура ексцентрика. А ексцентрик је онај чија посебност не иритира друштво. Нема никакве драматичности у тој посебности, па чак ни егзистенцијалног патоса. То је слика грађанске идиле – посебност која живи у миру са друштвом. Слика идиле каква вероватно постоји још само у књижевности.

Бјелогрлић је, међутим, свесно или несвесно потпуно свеједно, исправно наслутио да ова главна линија његове збирке мора добити свој контрапункт: тако у „Темељној опцији” налазимо и приче које бисмо могли назвати локалним (без икаквих вредносних предрасуда), а које у себи садрже есејистичке пасаже које у претходно описаном кругу прича не налазимо. Ту је приповедање уроњено у један особен спој знања који обједињује књижевну и рокенрол традицију (на пример, Дучић и Jetro Tal) као и допадљиве и проницљиво откривене теме какво је, рецимо, религиозно читање мириса у контексту аутора који се на неколико хиљада страница своје потраге за изгубљеним временом понајмање бавио Богом.

На тај начин, саморазумљиве исповести светских путника лишене дубине уливају се у својеврсну Итаку, а то је овде, најчешће, један банатски град који његови становници одмила зову Бечкерек. То је место где читалац наслућује оно чему нас је учила још Хомерова „Одисеја”: наиме, док се Одисеј патио на путу до Итаке, ни Пенелопи ни Телемаху није било баш досадно. Иако су, за разлику од краља Итаке, остали код куће.

Било како било, „Темељна опција” ће још једном потврдити да је Бјелогрлић аутор који пажљиво осмишља своје збирке прича: ако је „Анонимус”, претходна Бјелогрлићева збирка прича,писана са дискретним шармом New age атмосфере, лишена идеолошко-мисионарског патоса овог покрета, онда је „Темељна опција” другачији одговор на исто оно питање које писац сваки пут себи мора да постави: шта књижевност јесте, и шта све може да буде? И, све док је одговор на то питање другачији, писање има смисла.