Немачка – пуста жеља миграната у Бугарској

Сателитска антена уз помоћ које прати арапске канале заузима скоро целу терасу двособног стана у софијском предграђу са старим зградама без лифтова, урушеним фасадама, вешом окаченим испод прозора. Четврт има симболичан назив – Надежда (нада). Она је већ неколико година дом за Исама, његову супругу Уафу Хасан (29), такође избеглу из Сирије, и њиховог двогодишњег сина Џада, рођеног у Бугарској. Они су један од ретких примера миграната и избеглица који су одлучили да остану у Бугарској и пробају да се уклопе у овдашње друштво уместо да пробају да се домогну Немачке.

Исам је, после илегалног преласка турско-бугарске границе и смештања у центар за азиланте, за само 15 дана добио хуманитарну заштиту која му је гарантовала легалан боравак у Бугарској. У Хомсу је, каже, имао сопствени ресторан, али је све напустио када је схватио да ће га Асадова војска мобилисати.

„Живео сам у четврти Баба Амр у Хомсу где је 2011. почео рат. Било је то место на којем су сунити дигли прву побуну против Асадове власти. Мој отац је тада ухапшен само зато што је сунит и онда је одведен у затвор у Дамаск где га и даље држе”, објашњава Исам.

Његова супруга такође је из сунитске породице. Напустила је Алепо због рата и пошла пут Бугарске где јој је већ живео брат. У Софији данас предаје арапски језик деци из арапских и мешовитих породица. Исам је пронашао посао у ресторану код Сиријца који се преселио у Бугарску пре 25 година. Исам и Уафа су се упознали на течају бугарског језика за странце. Овде су се венчали и добили сина.

„Допада ми се Бугарска. Људи су пријатни према нама, никада нисам доживела ниједну непријатност”, истиче Уафа која носи вео, мада је и нашминкана и у фармерицама.

Задовољни су условима живота. Имају довољно да плате станарину од 200 евра, рачуне, да нахране дете па чак и да пошаљу нешто новца рођацима који су остали код куће.

„Рат се неће завршити ни за 50 година. И да Асад данас оде, ништа се не би променило. Погледајте Либију. Гадафи је свргнут, али су проблеми остали”, објашњава Исам чија је кућа у Хомсу срушена.

Каже да не помишља да се врати у Сирију, али ни да крене пут Европе. Чак и када би хтео, Исам не би могао да пређе границу јер је у Бугарској добио само хуманитарни статус и папире на три године (који су обновљени на исти период) који му онемогућавају путовање Европом без виза. Врата Немачке су за њега свакако затворена. Исти статус Бугарска је дала и бројним другим Сиријцима и Ирачанима. То је разлог њиховог великог незадовољства. Они хоће даље. „Немачка” је реч коју сам најчешће чула у избегличком центру „Враждевна” на периферији Софије где је смештено око 370 азиланата.

„Из Сирије сам. Добио сам право да живим у Бугарској, али ја то не желим. Хоћу у Немачку. Тамо ми је и део породице”, каже Хасан Халад (24) стојећи са групом сународника на степеништу напуштене школе, сада претворене у камп за мигранте.

Преко пута је дечије игралиште, али Сеиф Хавас више воли да је међу одраслима којима по потреби преводи са енглеског и бугарског. Има само 14 година, али тачно зна шта жели у животу: „Хоћу у Немачку!”

Да ли је икада био у Немачкој? Не, није, али зна да је тамо много боље.

„Знам да ћемо тамо добити боље услове живота. Овде смо добијали по 40 евра. Шта је то? У Немачкој ћемо добити много више”, објашњава ирачки дечак који осим курдског и арапског говори и енглески и бугарски, а почео је да учи и немачки.

Породица му је на окупу – овде је са родитељима и шесторо браће и сестара. Али Џума Хусан тврди да је у збегу погубио пола фамилије. Показује ми бугарску личну карту и пита: „Шта да радим с овим? Немам никаквих проблема у Бугарској, али нећу да останем овде, хоћу у Немачку.”

Мигранти су, према Даблинском споразуму, дужни да поднесу захтев за азил у првој земљи ЕУ у коју кроче, што у бројним случајевима значи управо у Бугарској која је, опет, дужна да им онемогући даљи пут ка Европи док не реши њихов статус. Оне које одбија враћа назад у Турску или, ако је могуће, у земље порекла, док осталима додељује избеглички или хуманитарни статус. Само овај први, ређи, који се издаје на пет година, даје мигрантима право да се попут бугарских држављана слободно крећу Европом. Земље ЕУ, пре свега Немачка, вратиле су од почетка године 567 миграната у Бугарску на основу Даблинског споразума. Силвија Василева, која пружа психо-социјалну помоћ мигрантима у „Враждевни”, објашњава да би мигранти по правилу требало да напусте камп чим добију бугарска документа. То значи да би требало да потраже посао и стан и да пробају да се интегришу у друштво. У пракси, већина њих остаје у центру све док у њему има места.

„Сви хоће у Немачку. Зато и не излазе из кампа и зато одбијају да се осамостале. Од свих ових људи које овде видите само један је прихватио посао који смо му понудили. Другоме смо пронашли посао у ресторану у Пловдиву за 250 евра, али је одбио тврдећи да неће да ради за те паре чак и када смо му објаснили да ни ми који радимо овде у кампу не зарађујемо много више. Добијали су и понуде да у Софији раде за 500 евра у индустрији алуминијума, али ни то нису хтели. Зато ни децу не уписују у бугарске школе иако имају право на то”, објашњава Василева.

Ако и не иду у бугарске школе, поједина деца макар у „Враждевни” уче бугарски. За њих су овде опремљене и учионице, обезбеђене су им књиге, сликовнице и играчке. Њихове мајке се крију од новинара и са прозора посматрају шта се дешава у дворишту. У центру је највише младића у двадесетим годинама који су сами дошли у Бугарску и који не знају како да испуне време. Углавном сањају о одласку и препричавају доживљаје оних који су, ипак, кренули за Немачку. За многе од њих прва велика препрека на том путу налази се на размеђи Бугарске и Србије.

Сутра:

До обећане земље преко српско-бугарске границе