Путин и Медведев

Једна од тренутно веома aктуелних спољнополитичких тема је питање нових односа моћи у хијерархији руске власти. Промена следи у мају, када новоизабрани председник и формално ступа на функцију првог човека Кремља. Дилема је потенцирана тиме што ће се досадашњи председник вратити на стари посао премијера и, самим тим, остати у игри. Политички коментатори, вођени различитим мотивима, свакодневно постављају тезе на изнесену тему. Већина се своди на то да ће Владимир Путин наставити да влада, док ће Дмитриј Медведев бити његова продужена рука. За једне, Путин је већ виђен на председничкој функцији 2012. Други сматрају да ће Медведев одрадити два мандата и да ће се онда Путин опет кандидовати 2016. Ипак, да ли је баш тако?

Од самог почетка, Путин је посвећен побољшавању Русије. И то, у сваком смислу – привредном, безбедносном, институционалном... Он је развијао и демократију. Не по сваку цену, не по западном рецепту, напротив. Руски модел „суверене демократије” функционише у друштву и даље немало ауторитарном. Безбедносни и развојни интереси су, не без разлога, фаворизовани у односу на захтеве демократизације и стварања модерних институција цивилног друштва. Међутим, треба имати у виду и да Путину слава није ударила у главу. Да јесте, он је могао комотно да промени устав и омогућити себи продужавање мандата у недоглед – као што су учинили многи, мање успешни постсовјетски лидери – и то, посматрано из перспективе руске политичке културе, са пуним моралним правом. Могао је и да подржи кандидатуру, нпр., Валентине Матвејенко, харизматичне градоначелнице Санкт Петербурга, која је привредно препородила стару престоницу. Средином септембра 2006, бивша комсомолка менаџерских манира, сасвим директно је понудила Путину да за њега „сачува” председничку фотељу четири године, након чега би му је опет препустила. И Сергеј Иванов је био опција. Товаришу из раних дана, беспрекорном „војнику”, могло се веровати. Ипак, Путин се одлучио за Медведева, најслободоумнијег у конкуренцији оних десетак спомињаних, потенцијалних наследника – што и није избор типичан за представнике тврде аутократије, којима споменута особина и није баш омиљена. А зашто је Путин тако одлучио? Већина коментатора превиђа да он није само један од најбољих владара које је Русија имала, већ је такође трасирао пут новој руској идеологији, која као своју базичну вредност узима развој. Речено терминологијом класичне политичке филозофије, Путин је, у могућој мери, спровео доктрину друштвеног утилитаризма. Прагматизам, узет са становишта користи за друштво, њен је основни постулат. Фаворизован је равномеран друштвени развој, уз поштовање објективних ограничења. Зато је савремени политичар Медведев био можда и једини реалан избор.

Владимир Путин је постао једна од најзначајнијих фигура историје Русије. Ипак, да би оправдао прикачени му надимак Владимир Велики, мораће да се уздржи од притиска на новог председника. Не треба заборавити ни ону изјаву која је гласила „нисам ја толико радио да би сутра неко све то упропастио”, али када дође 2012, ако ствари буду ишле очекиваним током, тешко је очекивати да ће Путин осујетити Медведева у новој кандидатури. Или да ће га спречити да 2016. предложи неког свог, новог Медведева. Напротив, реално је претпоставити да ће Путин, радећи премијерски посао наставити да бди над Русијом, али да се неће умешати ако не буде натеран. Јер он је несумњиво свестан да улога идеолога бива релативизована, када је идеологија једном изложена и пут јој је трасиран. Онда фокус прелази са човека – ма колико он био значајан – на идеју. То је природан след. У том смислу, последњи тест кандидата за великана националне историје ће и у овом случају бити тест ега. Он се пролази одрицањем од страсти за очувањем моћи. Тек онда, кандидат из категорије значајних може прећи у великане. У супротном, его превладава, величина трпи. Ипак, на основу урађеног, тешко је веровати да Путин, такође човек од крви и меса са сопственим сновима и амбицијама, све то већ не зна.