Бубрег чека 1.500 болесника

У овом моменту 3.800 бубрежних болесника у Србији налази се на дијализи, око 1.500 њих чека трансплантацију бубрега, а у току протекле године свега двадесет болесника у Центру за трансплантацију Клиничког центра Србије добило је драгоцени орган. По броју кадаверичних трансплантација (пресађивања органа са умрлих особа) Србија се налази на последњем месту у Европи, а закон о трансплантацији, који се припрема већ неколико година и који би омогућио нашој земљи да се приближи асоцијацији европских земаља које размењују органе, још није донет.

Ово су само неки од података који су се чули у Другој школи трансплантације бубрега која је одржана под покровитељством Центра за континуирану едукацију Медицинског факултета у Београду. Др Радомир Наумовић, специјалиста нефрологије, асистент на Медицинском факултету и један од организатора ове струковне едукације, истиче да је трансплантација најбољи начин лечења болесника којима су отказали бубрези, али и подсећа да постоји велика разлика између оних којима треба овај орган и оних који су спремни да га дају.

„Бубрег се може добити на два начина – од живих сродника и путем такозване кадаверичне трансплантације, односно од особе код које је утврђена мождана смрт. Биолошки закони су неумољиви – кадаверичан бубрег може да се пресади у прва 24 сата и најкасније до 48 сати. Уколико се до тог времена трансплантација не уради, шанса да неко од 1.500 болесника добије бубрег пропада. Због тога је један од циљева ове школе – промоција кадаверичне трансплантације и побољшавање преживљавања болесника коме је пресађен бубрег. Предности трансплантације су непроцењиве – болеснику се даје шанса да живи нормалним животом, са очуваном радном способношћу. На другом месту су економски разлози – лечење хемодијализом је од два до три пута скупље у односу на трансплантацију бубрега”, истиче др Наумовић.

Неке економске рачунице говоре да пацијент на дијализи државу годишње кошта око 16.000 евра, а, захваљујући разумевању Републичког Завода за здравствено осигурање, болесници на дијализи имају најсавременије лекове.

Објашњавајући значај кадаверичне трансплантације, др Радомир Наумовић истиче да се већина трансплантираних бубрега у Србији узима од живих сродника. „Уз све мере предострожности, ми од донора ипак правимо новог болесника – због тога је важна трансплантација са особе којој је дијагностикована мождана смрт”, објашњава наш саговорник. Други проблем код сродничке трансплантације јесте што здравствено стање често не дозвољава пресађивање органа. Наиме, бубрег може да да комплетно здрава особа, а сродници бубрежних болесника су често старији и пате од неке хроничне болести.

Гости Друге школе трансплантације бубрега били су др Џон Болетис из Атине, који је држао предавање о имуносупресивним лековима, и др Штефан Витко, директор највећег центра за трансплантацију у Чешкој, која је једна од водећих земаља у Европи и свету по броју кадаверичних трансплантација.

„Само у току протекле године у Чешкој је урађено 400 кадаверичних трансплантација. На ВМА протекле године није урађена ниједна оваква трансплантација, а у Центру за трансплантацију Клиничког центра Србије урађено је само двадесет. Године 2006. урађено је осам трансплантација, 2005. и 2004. године по четири, а 2002. и 2003. године трансплантације нису рађене због недостатка опреме и апарата за доказивање мождане смрти. И поред велике медијске акције ВМА са донорским картицама, кадаверичних трансплантација је веома мало”, истиче др Наумовић.

Наш саговорник каже да је, захваљујући новим имуносупресивним лековима који су за болеснике бесплатни захваљујући држави, једногодишње „преживљавање” бубрега веће од 90 одсто, али додаје да се дужина дугорочног преживљавања тог органа није поправила. На лошу прогнозу утичу бројни имунолошки и неимунолошки фактори, иако су, захваљујући палети нових имуносупресивних лекова, на минимум сведене шансе за одбацивање бубрега.

„Др Штефан Витко изнео је податак да у Чешкој највећи број болесника бубрег чека годину дана, а код нас се то мери годинама. Не постоји устаљени систем на основу кога бисмо бирали болеснике којима ће бити додељен бубрег, не поседујемо регистар трансплантираних болесника, а листа чекања није систематизована. С обзиром на то да је сваке године у Србији око 400 нових пацијената на дијализи, требало би да се годишње обави исто толико трансплантација бубрега”, закључује др Наумовић.

Војномедицинска академија је пре неколико година покренула акцију завештања органа. Донорске картице у овој установи добило је око 20.000 људи, али челни људи ове установе тврде да то није довољно. Они објашњавају да је потребно да два до три милиона грађана завешта своје органе да би трансплантација органа у Србији заживела. У тим условима могло би годишње да се обави између 40 и 50 трансплантација јетре, између 15 и 20 трансплантација срца и између 200 и 350 трансплантација бубрега.

Нефролози упозоравају да су хипертензија и дијабетес данас водећи узрочници бубрежне болести и узрок започињања дијализе, а неке бубрежне болести имају и наследну основу. Светска здравствена организација истиче да је у свету епидемија дијабетеса типа два, па не треба да изненађује податак да број бубрежних болесника све више расте.