​Макрон и Шеста република

Изабран је председник у једној од две водеће земље Европе. Зло је заустављено и жена која је негирала улогу француског вишијевског режима у Холокаусту ипак није постала председница. Уместо ње у Јелисејску палату је ушао принц на белом коњу, ново лице које је Французима донело толико жељену наду. И не само њима. Уздах олакашања чуо се у целој Европи, све до зидина Кремља. Заустављен је тренд разградње најбољег пројекта у историји Старог континента иако су опело Европској унији већ почели да служе они који су ударали у таламбасе после брегзита и победе Доналда Трампа.

Зашто је онда све јачи утисак да није све тако савршено? Зашто недвосмислен тријумф над представницом политике – која је са предизборних плаката уклонила сопствено презиме у покушају да засени простоту – и даље носи дозу нервозе и дилему шта ће се даље дешавати?

КОМПРОМИСИ И ПОСЛЕДИЦЕ: Иако је политика вештина могућег, једна од лекција француских избора би могла бити да ипак није све подложно трговини. Опште место у анализама успеха Марин ле Пен јесте да је Национални фронт монополизовао питање миграције, усмерио бес нације на „дођоше” и малтене без остатка приграбио гласове разочараних „староседелаца”. Десило се, међутим, управо супротно. Републиканци, социјалисти и друге такозване традиционалне партије су током протеклих деценија интензивно кокетирале са питањима расе, миграната, „нас и њих”, па су, упркос можда тренутним поенима, себи навукли омчу око врата и последично „унормалили” Национални фронт и учинили га шире прихватљивим.

Како ових дана тачно примећује британски новинар Мехди Хасан, нису Ле Пенови говорили о „бучним” и „смрдљивим” мигрантима који су у Француску довукли „три, четири жене и 20 деце”, него некадашњи председник Жак Ширак. Нити су ултраконзервативни отац и ћерка тврдили да француско држављанство представља „право по крви”. Тако је говорио такође становник Јелисеја, Валери Жискар Д’Естен, док је „лепенизацији” француске политике можда највише допринео Саркози, оценивши да је Национални фронт „демократска партија у складу с принципима републике”.

Политичка калкулација сада се окренула против својих заговорника. И републикански и социјалистички председнички кандидат по први пут у историји Пете републике нису добацили до другог круга. Правећи превише компромиса појели су сопствену суштину и обманули грађане. Зато сада лижу своје ране и праве нове комбинације за парламентарне изборе.

RES PUBLICA: Ако се по јутру дан познаје, ни Емануел Макрон неће остати имун на дражи готово неограничене власти коју француском председнику гарантује устав. Још у изборној ноћи једном делу медија, углавном проруских, забрањен је улазак у Макронов изборни штаб. Неколико арондисмана даље, у другом делу Париза, новинарима дела америчких медија није дозвољен улазак у штаб Марин ле Пен. Вероватно председник лично нема ништа са овом брљотином, али остаје нелагодан осећај да је превише сличности у поступцима оних који би требало да представљају два дијаметрално супротстављена концепта. Додатно онеспокојава и отворено писмо председнику које потписује 15 француских издавача, а преноси „Монд”, у којем се изражава забринутост због комуникације председништва са редакцијама. Наиме, Јелисејска палата је на своју руку направила списак новинара који ће пратити председника на путу за Мали, што је у новинарској заједници оцењено као покушај мешања у уређивачку политику.

Ако Макрон буде очекивао од медија да грађанима свакодневно сервирају мале розе пилуле у којима неће бити критичких тонова на рачун његове власти онда ће, без сумње, подлећи синдрому тихе „лепенизације” као и његови претходници.

КРАЉ У ЛУВРУ: Једно је, међутим, сигурно – са Емануелом Макроном је отворено ново поглавље француске историје. Све је више гласова који тврде да ће управо он спровести трансформацију земље из Пете у Шесту републику, ражаловати овлашћења председника у корист скупштине. По садашњем устројству, скројеном по деголовским мерама, Француска представља изузетак у европском окружењу парламентарних демократија, било да су монархије било републике, јер широка овлашћења њеног председника по многоме наликују својеврсном републиканском краљу. Макрон је у ноћи тријумфа за место обраћања нацији изабрао Лувр, а не рецимо Трг Републике, чиме је призвао монархистичку естетику, што му многи Французи неће опростити. Ипак, принуђен да влада ослањајући се на широку коалицију, млади председник делује као досад најизгледнији кандидат за спровођење темељне реконструкције тековина Пете републике.

Када сам прошле године разговарао са Жераром Бријаром, главним уредником „Шарли ебдоа”, сатирични недељник је још покушавао да се опорави од трагедије која им се догодила. Питао сам га и о експлозивним реакцијама које често изазивају њихове карикатуре, а он ми је одговорио: „Али тако функционише демократија: то је, између осталог, и прихватање да будете шокирани.”

У победи политичког аутсајдера на француским председничким изборима није изостао ефекат шока. Сада је време за дела.