Мирођија у три балканске чорбе

Ђорђе Иванов је напокон дао Зорану Заеву мандат да формира македонску владу. Рамуш Харадинај је на корак да после избора 11. јуна преузме косовску извршну власт. У Албанији је опозиција прекинула антивладине протесте и постигла договор с Едијем Рамом око услова и новог датума за парламентарне изборе.

Заједничка мирођија у ове три наизглед различите балканске чорбе је Вашингтон.

 

Када су бриселски посредници исцрпли свој уцењивачки капацитет стигла је у помоћ прекоокеанска „дипломатска коњица”. Високи званичник Стејт департмента Хојт Брајан Ји прво је убедио македонског председника да попусти и преда мандат за формирање владе лидеру социјалдемократа. Потом је после неуспешног посредовања Дејвида Макалистера успео да натера Едија Раму и његовог политичког опонента Љуљзима Башу да за три сата постигну договор. Албанска опозиција је одустала од бојкота избора који ће се одржати 25. јуна, недељу дана касније од предвиђеног рока.

Овај агилни помоћник заменика државног секретара за Европу и Евроазију – који жали што нема шесто чуло да чита Путинове мисли, како би спречио „малигни утицај” Русије на Балкану – на оку држи и косовски случај. Не само што је крајем марта Приштини пренео америчку безрезервну подршку већ сада поручује како је Косову потребно снажно руководство да би постигло национални консензус о важним нерешеним питањима. Да не буде забуне, Брајана Јиа не брине то што Срби још нису добили Заједницу српских општина, већ што нема консензуса међу албанским партијама за доношење споразума о демаркацији границе с Црном Гором.

Зар мислите да би дојучерашња два међусобно супротстављена албанска политичка и интересна клана које предводе Хашим Тачи и Рамуш Харадинај могла тек тако да удруже снаге за изборе без сагласности моћних покровитеља у Вашингтону?

Када је у питању решавање криза у Македонији и Албанији чини се да овај део западног Балкана после турбулентног периода узима предах. Вероватно зато висока представница за спољну политику и безбедност ЕУ и жури да угости лидере региона 24. маја. Вероватно да Европска унија не би остала на репу догађаја. А можда је, ипак, Федерики Могерини неко из Вашингтона или Берлина дошапнуо да је сада прави тренутак за заједничку вечеру са западнобалканском шесторком.

Углавном, до шефице европске дипломатије не допиру звуци ратних бубњева из Приштине који немају баш само предизборни призвук. „Нек САД заврше ствари између Србије и Косова или ћемо ми”, грми лидер Алијансе за будућност Косова. Да ли ће Могеринијева на радној вечери можда упитати присутне да ли им боде очи то што нови косовски премијер може да буде неко ко се у својој аутобиографији „Приче о рату и слободи” отворено хвали како је ликвидирао српске полицајце и цивиле, али и уклањао непослушне Албанце? Наравно да неће. Могла би да се брани како је на Косову предизборна кампања. Као додатни аргумент би могло да јој послужи то што је Хашки трибунал Харадинаја два пута ослободио оптужби за ратне злочине. Наравно – и то што је француски суд у Колмару на крају практично поцепао српску оптужницу у Бриселу.

Да ли су онда Французи хапсили бившег вођу ОВК за нечији рачун као део предизборног маркетинга како би Харадинај лакше освојио власт у Приштини? Не звучи ми више само као теорија завере.

Не знамо шта ће Могеринијева рећи куварима да спреме за вечеру, али политички мени који ће бити послужен могао би тешко да падне и на пун стомак. Свестан је тога и Александар Вучић када невољно каже да ће ићи у Брисел да заступа интересе Србије, али да није он тај који може да бира друштво: „Вероватно и они други, да могу, изабрали би неког другог, а не мене.”

Како год било, представници Тиране и Приштине не би требало да брину да ће им бриселска вечера пресести. Рама зато јер је уз малу помоћ америчких пријатеља успео да убеди главног политичког ривала да после три месеца уклони опозициони шатор постављен испред седишта албанске владе. То што Љуљзим Баша убеђује гласаче да ће на изборима победити Раму, остаје још да се види. Уосталом, Србима и Македонцима је свеједно ко ће бити премијер земље за коју „Фајненшел тајмс” пише да пола БДП-а намирује од производње и продаје дроге.

Само лаковерни могу да помисле да би нова власт у Тирани могла да каже својим сународницима у Македонији да забораве на „тиранску платформу”, или Приштини да не сањају „велику Албанију” тако што би да отму српску земљу. Реч је о озбиљном великодржавном пројекту на којим генерације албанских првака већ 140 година упорно истрајавају. Без обзира на то да ли је на овим просторима рат или мир. И независно од тога да ли живе у феудализму, комунизму или капитализму. Стално им је „велика Албанија” у срцу. Ту и тамо пажљиво мењају покровитеље који им у томе помажу због својих геостратешких интереса у овом делу југоисточне Европе. Албанци су сада у позицији и да отворено флертују и са другим менторима. Ако у подршци закаже Трампова Америка, у шта сумњам, ту су Берлин, Анкара, Ријад...

А чиме ће се Заев похвалити Меркеловој, као нова регионална звезда за коју су залегли ЕУ, САД и НАТО, ако, као што се прича, буде позван на вечеру? Бивши струмички градоначелник је после добијања мандата за састав владе усхићено најавио крај политичке кризе у Македонији. Али радост би могла кратко да траје. Гаранције које је дао Ђорђу Иванову, да ће сачувати јединство Македоније, одмах су доведене у питању. Лидер Бесе Била Касами своје учешће у влади јасно је условио захтевом да Македонија мора да се редефинише у складу с „тиранском платформом”.

Албански политичари који уђу у нову владу могу само тактички, док се власт не учврсти и тензије у друштву не спласну, привремено да склоне „тиранску платформу” у фиоку. Пре или касније они ће Зорана Заева суочити са захтевима да албански језик буде равноправан са македонским на целој територији земље, као и за промену химне, уставног имена државе... Ако Албанци добију министарства војске и полиције, а већ имају свог човека на челу Собрања, биће им лакше да праве државу у држави.