„Ђелем, ђелем” други пут на Кроазети

Кан као да јој виче: „Добродошла кући, Оливера”. Она је овде своја на своме. Уз тај први наступ 1967. још два пута јој је припала част да својим присуством и песмом затвори Кански фестивал.

 Ово јој је четврти боравак у Кану, са којим заједно обележава 70 година постојања и 50 година од настанка филма који ју је прославио.

 Уз подуже чекана два филеа ораде, две чаше црног вина и парчиће торте од јабука и чоколадног фламбеа, на плажи Роајал тече опуштени разговор са Оливером. Каже: „Боже, прошло је 50 година, а Кан је као што је некада био. Једино што сам приметила јесте да сада има веома много наоружане полиције и војске свуда по улицама. Онда тога није било. Онда смо се осећали јако слободно”.

Да ли и вас тај изгубљени осећај слободе тишти?

Наравно! То је светска појава. Тај живот са страхом, са том нелагодом да терористи прете невиним људима, то је нешто што ме ужасава, а највише то да је човек изгубио слободу. Овде, у Кану, тај осећај је баш посебно јак и интензиван јер се врло добро сећам како је некада било. Колико смо тада били опуштени, потпуно ослобођени, ведри и весели, а сада је тензија, богами, баш велика и свуда присутна. Направила сам фотографије са наоружаним војницима и то није баш пријатно.

Ви сте се веома мало променили, наравно године чине своје, али још сте увек пуни живота и енергије!

Јесам, и те како! А знате да имам 77 година! И ништа на себи нисам радила. Све што видите на мом лицу је природно. Нисам искомплексирана. Сматрам да је лепо што старим природно и то чак истичем. Још увек имам жара. Живела сам како сам ја хтела – пуним плућима! Нисам се штедела, већ живела пуним срцем.

Када се сетите настанка Петровићевог филма, помислите ли да је и он заправо значио и представљао освајање слободе?

Јесте, и тема филма је таква. Ово је филм о слободи и то је Саша генијално урадио. „Скупљачи перја” су његово ремек-дело. Ми смо сви уживали и осећали смо да радимо заиста нешто посебно. И онај транс између Бекима и мене значио је ту чежњу за слободом. То је истински било тако и то је публика препознала од Кана до Токија, па све до Америке.

Овај филм је вама донео много, не само у глумачком, него и у певачком смислу, били сте звезда париске „Олимпије”?

Певала сам у „Олимпији” чак 72 пута, на својим солистичким концертима! Могу да кажем да сам заиста имала срећу да радим са Сашом Петровићем у „Скупљачима перја”, који је осим канске награде умало освојио и Оскара, а све је то мени донело много, много добра.

Постоји ли нешто што бисте волели да данас из Кана кажете Србији?

Волела бих да поздравим моју Србију и кажем јој да је љубим и да се радује овом лепом догађају који је важан за све нас заједно, јер нам је пружена прилика да поново скренемо пажњу на своју уметност и све оне наше уметнике, моје драге и величанствене колеге, који нису више међу живима, а који су дали тако снажан допринос овом српском филму који се памти...

 Оливера Катарина још каже да је опростила свима онима који су је годинама игнорисали и отписивали. Све то је превазишла и у срцу нема једа, већ само љубави. Једино је чуди што данас када, како каже, пева боље и зрелије него икада не постоје они који би је позвали да сними нешто посебно и драгоцено. На то да је не зову ни да глуми у позоришту или на филму, само одмахује руком. Наша једина права канска звезда ове године на јубилеју фестивала живи тако што јој највећи део националне пензије одлази за плаћање станарине за изнајмљени стан, а ресто на лекове за притисак.

 Ту и такву нашу диву вечерас ће лично примити директор фестивала Тјери Фремо да јој пожели добродошлицу и срећну пројекцију филма „Скупљачи перја” у сали „Буњуел” за коју влада велико интересовање филмофила, а нарочито филмских посленика из земаља бивше Југославије. Овај драгоцени догађај у Кану приредила је Југословенска кинотека, чији је директор Југослав Пантелић свој боравак у Кану подредио Оливери Катарини.