Коме зебу ноге у пустињи

Цицерон је тврдио да је соба без књига као тело без душе. Шта ли би   мислио да некако може да види наш свет и ко све не чита, а тек ко све пише књиге! И ко се све руга знању оних који га поседује. Почнимо од наших телевизија и начина на који оне вреднују паметне и образовне људе.

У врху гледаности је квиз знања „Слагалица” који „гази” стоту сезону са непомућеним интересовањем кандидата који се пријављују на тестирање и верне публике. А такмичари су слика наше свакодневице: на друштвеним мрежама је неко досетљив измонтирао све кандидате који су на питање водитељки „где радите” одговорили: ја сам незапослен. Паметни, образовани и незапослени!

По правилима квиза, поражени кандидат иде кући са поклоњене две књиге из издавачке куће РТС-а, а победник иде даље. У идеалним околностима, онај који покаже толико велико познавање опште културе, брзину, концентрацију, домишљатост… после 15 победа, као шампион добија ваучер за белу технику и путовање у, рецимо, Грчку. Сви верујемо да тим паметним главама новац није основни мотив за такмичење, али они телевизији доносе гледаност и углед. Са друге стране, гледаоци који се укључују у „Жикину шареницу” и који одговарају на питања типа „која река тече испод савског моста” за (асистирани) тачан одговор и цену телефонског позива освајају викенде у хотелима, тепихе, белу технику… Посебно је занимљиво то што се привучени наградама често јављају људи оскудног знања…  

Још исплативије је бити гост у Пинковим забавним емисијама. Певачи код Лее Киш оду кући пуног стомака, а претходно су  изрекламирали своје нове песме и спотове а гости Огњена Амиџића и Сање Маринковић имају озбиљан проблем уколико су на снимање дошли  аутом са малим пртљажником. Јер треба негде сместити кесе са козметиком, купаћим костимима, шејковима, ципелама, ваучерима за скидање килограма, хамбургерима, таблетама за потенцију, летовањима… Добро прођу и гледаоци који се јаве телефоном у  „Амиџи шоу” и добијају летовања и остале награде… Да се разумемо, све то спонзори са радошћу поклањају јер виде своју рачуницу, и то је потпуно легално. Питање је само колико је логично, или да будемо отворени, морално, да се знање – најмање вреднује. Јер ако Пинк има свој маркетинг, има га и РТС, дакле свако може да се побрине да награде буду достојне труда и резултата.

Кад смо већ код уложеног знања, то како се преводе америчке серије на Фоксу и Фокс лајфу било би срамотно да није смешно. На пример, у „Очајним домаћицама”, током брачне расправе између Линет и Тома Скаво, он јој каже „ово је раскид”, а на титлу пише ово је цигла! Јер се те две речи слично изговарају, а то што је нелогична реченица, никоме не смета. Или у серији „Лас Вегас”, кад младожења уочи венчања брижно пита да ли невеста има трему (позната фраза cools feet), а вајни преводиоци напишу: да ли јој зебу ноге?! Коме зебу ноге у Лас Вегасу, у пустињи Неваде? Колико мораш да презиреш свој посао и да омаловажаваш гледаоце да би имао овакав превод у Србији где су странци импресиониран тиме колико „обични” људи добро разумеју и говоре енглески.