Kome zebu noge u pustinji

Ciceron je tvrdio da je soba bez knjiga kao telo bez duše. Šta li bi   mislio da nekako može da vidi naš svet i ko sve ne čita, a tek ko sve piše knjige! I ko se sve ruga znanju onih koji ga poseduje. Počnimo od naših televizija i načina na koji one vrednuju pametne i obrazovne ljude.

U vrhu gledanosti je kviz znanja „Slagalica” koji „gazi” stotu sezonu sa nepomućenim interesovanjem kandidata koji se prijavljuju na testiranje i verne publike. A takmičari su slika naše svakodnevice: na društvenim mrežama je neko dosetljiv izmontirao sve kandidate koji su na pitanje voditeljki „gde radite” odgovorili: ja sam nezaposlen. Pametni, obrazovani i nezaposleni!

Po pravilima kviza, poraženi kandidat ide kući sa poklonjene dve knjige iz izdavačke kuće RTS-a, a pobednik ide dalje. U idealnim okolnostima, onaj koji pokaže toliko veliko poznavanje opšte kulture, brzinu, koncentraciju, domišljatost… posle 15 pobeda, kao šampion dobija vaučer za belu tehniku i putovanje u, recimo, Grčku. Svi verujemo da tim pametnim glavama novac nije osnovni motiv za takmičenje, ali oni televiziji donose gledanost i ugled. Sa druge strane, gledaoci koji se uključuju u „Žikinu šarenicu” i koji odgovaraju na pitanja tipa „koja reka teče ispod savskog mosta” za (asistirani) tačan odgovor i cenu telefonskog poziva osvajaju vikende u hotelima, tepihe, belu tehniku… Posebno je zanimljivo to što se privučeni nagradama često javljaju ljudi oskudnog znanja…  

Još isplativije je biti gost u Pinkovim zabavnim emisijama. Pevači kod Lee Kiš odu kući punog stomaka, a prethodno su  izreklamirali svoje nove pesme i spotove a gosti Ognjena Amidžića i Sanje Marinković imaju ozbiljan problem ukoliko su na snimanje došli  autom sa malim prtljažnikom. Jer treba negde smestiti kese sa kozmetikom, kupaćim kostimima, šejkovima, cipelama, vaučerima za skidanje kilograma, hamburgerima, tabletama za potenciju, letovanjima… Dobro prođu i gledaoci koji se jave telefonom u  „Amidži šou” i dobijaju letovanja i ostale nagrade… Da se razumemo, sve to sponzori sa radošću poklanjaju jer vide svoju računicu, i to je potpuno legalno. Pitanje je samo koliko je logično, ili da budemo otvoreni, moralno, da se znanje – najmanje vrednuje. Jer ako Pink ima svoj marketing, ima ga i RTS, dakle svako može da se pobrine da nagrade budu dostojne truda i rezultata.

Kad smo već kod uloženog znanja, to kako se prevode američke serije na Foksu i Foks lajfu bilo bi sramotno da nije smešno. Na primer, u „Očajnim domaćicama”, tokom bračne rasprave između Linet i Toma Skavo, on joj kaže „ovo je raskid”, a na titlu piše ovo je cigla! Jer se te dve reči slično izgovaraju, a to što je nelogična rečenica, nikome ne smeta. Ili u seriji „Las Vegas”, kad mladoženja uoči venčanja brižno pita da li nevesta ima tremu (poznata fraza cools feet), a vajni prevodioci napišu: da li joj zebu noge?! Kome zebu noge u Las Vegasu, u pustinji Nevade? Koliko moraš da prezireš svoj posao i da omalovažavaš gledaoce da bi imao ovakav prevod u Srbiji gde su stranci impresioniran time koliko „obični” ljudi dobro razumeju i govore engleski.