Многе звезде падалице

***

Кански фестивал се примиче крају, умор је савладао армију филмских критичара који, разочарани овогодишњом јубиларном филмском понудом, немају више ни снаге, а ни воље да после пројекција главних такмичарских филмова барем полугласно изговоре оно „бу“, што је била најчешћа реакција ове године у Кану.

Толико се значајних, квалитетних филмских имена такмичи за „Златну палму“ 70. Кана, а толико је мало њихових дела која би могла да заслуже оцену већу од тројке. Мршава је ово канска филмска сезона...

***

Подужој листи разочаравајућих такмичарских филмова придружили су се и „Роден“ Жака Доајона и „Преварен“ Софије Кополе и „Добар провод“ Бенија и Џоша Сафдија и „Хикари“ Наоми Кавасе, чак и синоћ виђени „Кротка“ Сергеја Лознице чијих је првих сат и по, од укупно два сата и двадесет и три минута трајања филма, било и обећавајуће и усхићујуће. Све до тренутка када се Лозница суновратио у покушај да постане Фелини.

По националности Украјинац, а по месту школовања и уметничког сазревања Рус, односно Московљанин, Сергеј Лозница је овог пута за полазиште свог дугометражног играног филма узео приповетку „Кротка“ Достојевског, али је у своју причу о кроткој, као о жутљивој руској жени која безуспешно покушава да посети мужа у једном сибирском затвору, проширио и на сопствене осврте на период стаљинизма, однос између Русије и Украјине, чак и на чеченске ратове. Другим речима, желео је много, а на крају покварио и оно добро и сјајно што је својој „Кроткој“ имао.

Остају још да се виде филмови Франсоа Озона, Фатиха Акина и Лин Ремзи. Остаје још, дакле, та мала нада да ће се можда неки од њих приближити филмовима – руском „Невољени“ Андреја Звјагинцева (још увек убедљиво води на свим критичарским листама), шведском „Квадрат“ Рубена Устлунда и француском „120 откуцаја у минуту“ Робина Кампија, мада бих лично у случају француског филма предност више дала Хазенавицијусовом филму „Окрутан“...

***

Ни у паралелним програмима ове канске године нема много среће. Пажњу је привукао документарац „Пречасни В“ легендарног редитеља Барбета Шредера, који је са овим филмом о контроверзном и опасном бурманском будистичком свештенику Виратуу што на души носи огроман број убијених и прогањаних муслимана у својој земљи, заокружио своју трилогију о злу. Ова трилогија је, иначе, започета још 1974. са Шредеровим филмом о угандском диктатору Идију Амину Дади и настављена провокативним биографским филмом „Адвокат терора“ о француском правнику Жаку Вержеу који је био близак сарадник и бранилац најчувенијег револуционара – терористе Карлоса...

***

У Кану се ове године, баш као и 2006, поново појавио бивши амерички потпредседник Ал Гор. Тада је овде боравио као главни учесник, филмска звезда и пропагатор филма „Незгодна истина“ о глобалном загревању, иако он на ову тему не би смео ништа да говори, јер је он управо био тај који у Кјоту својевремено није потписао споразум о спречавању ове пошасти савременог света. На јубиларном Кану појавио се сада наставак „Незгодне истине“, опет са Гором као веома борбеним наратором...

У програму „Недеља критике“ освануо је експериментално-анимирано-документарни дебитантски филм „Теслин свет светлости“ Метјуа Ранкина, у којем аутор показује своје дивљење према једном од највећих генија 20. века, кроз игру светлости, звука и визуелне апстракције...

***

Иако је била виђена као глумица у чак четири овогодишња канска филма, аустралијска глумица Никола Кидман није успела да засени овде присутне француске диве Изабел Ипер, Жилијен Бинош и Катрин Денев, али ни америчког „диносауруса“, глумца и редитеља Клинта Иствуда, који је у 86. години у Кану одржао своју мајсторску радионицу. Био је дочекан и испраћен вишеминутним овацијама. Присутнима је потврдио да има намеру ускоро опет да се појави на великом филмском платну као глумац...