Групни портрет са Доналдом

Лепе речи, али у суштини мало конкретног, то би могао да буде оквирни резултат самита НАТО-а у Бриселу. Јер, осим америчког упозорења драгим савезницима да за одбрану морају да издвајају најмање 2,2 БДП-а, уобичајених фраза о рату против тероризма и опасностима које долазе из Русије, поред политичког фолклора и необавезне конференцијске рутине, као да лепе речи с обе стране Атлантика за сада постају једино мерило за будућност.

Заправо, требало је видети групно сликање председника држава чланица НАТО-а са председником САД  Доналдом Трампом у Бриселу, говор тела довољно говори. Трагикомичан израз лица председника Црне Горе господина Душка Марковића, који је онако помирљиво прогутао дебелу кнедлу када га је Трамп грубо одгурнуо и померио иза себе, у стилу „куд си навро ђетићу, зар не знаш ђе ти је место“.

Да ли се у том тренутку господин Марковић сетио фотке када господин Света Маровић, као председник заједничке државе Србије и Црне Горе, са две своје руке стеже руку британске краљице Елизабете Друге у Лондону? Од краљице до Трампа, једног јавно понижавајуће гурају на сцени, други мора у затвор, јер ето сиромах је успут мало гепио пара. Које није на време поделио са другарима. Па сада мора у Спуж...

Председница нам суседне Хрватске госпођа Колинда Грабар Китаровић блистала је у прекрасној црвеној хаљини, док је Ангела Меркел врло пажљиво и мрко гледала како госпођа Китаровић напросто заљубљено гледа у Доналда Трампа. Истина, у Бриселу на самиту НАТО-а сви су заљубљено, задивљено  и поданички гледали у Трампа. Од Столтенберга и Орбана до господина Марковића, којег „је зело”, што би рекла бивша нам браћа Хрвати. А главни играч заузео је позу Мусолинија, погледајте само чврсто стиснуте вилице и полуподигнуту главу са очима упртим тамо негде у даљину, до Сибира, Ирана, Кине и Северне Кореје. Све је сажето: патетика, агресивност, ангажовање сопствене личности, дивљење према самом себи и порука америчким медијима и естаблишменту у Вашингтону који му нису склони: „Ја сам главни у свету, ништа ми не можете.” Наступ који се храни уверењем да се медијима и јавношћу може бескрајно манипулисати. Сви остали на фоткама „групног портрета са Доналдом” само су предмет америчке игре, тамо није било никога ко повлачи конце а да и сам не виси на њима као марионета.

Признали то или не, НАТО је реликт хладног рата, на Западу ипак сматрају да је то и даље темељ безбедности Европе. Међутим, темељ није и сунђер. Сврха темеља јесте да штити сопствени интегритет, како би пружио подршку широј структури безбедности. А не да угрожава сопствену кохезију прихватањем нових чланица и одговорности само да би се упутио војни и политички изазов Москви. У Вашингтону неки конгресни кругови сматрају „да је нова експанзија НАТО-а можда и лоша идеја, али да је за њу сада куцнуо час”. Но, то није пилула коју човек може да прогута и заврши са тим. То је фундаментално проширење америчких безбедносних гаранција, лоше срочен позив новим чланицама, који нема везе ни са војним претњама, ни са војним способностима. Које су то данас војне претње Црној Гори, а које су то војне способности Црне Горе? Сава Ковачевић је давно погинуо...

Америка, када је у питању излазак НАТО-а на руске границе, и даље се према Русији односи као према деморалисаном и у хладном рату пораженом противнику. А данашња Русија није Русија Бориса Јељцина. То је Русија насмејаних војника на парадама на Црвеном тргу. Нуклеарна суперсила јача од САД.

Са друге стране, европске армије НАТО-а, осим Британаца,  мирнодопске су армије. Оне доживе шок ако неко на њих запуца, не узвраћају ватру, само се склоне са пута. У Пентагону практично све европске војске сматрају шалом. Многе пешадијске јединице европских држава отказују маршеве ако пада киша, не изводе вежбе ноћу и на веома ниским, или високим температурама, јер то може бити опасно за „мамине мазе”. Једино се британске трупе прописно обучавају и једине су међу европским армијама спремне за борбу. Вероватно и због тога једино британске премијерке госпође Терезе Меј није било у првом реду „увлакача” на фотки „групни портрет са Доналдом”.

Самит у Бриселу показао је и извесне пукотине у трансатлантским односима, мада је то више у сфери трговине, а не и трајни културолошки заокрет. Европски захтев Америци „да са светом поступа онако какав он јесте” игнорише чињеницу колико се брзо и драстично свет мења. Дволичност и неспретност, срце и душа садашње европске глобалне дипломатије, убрзано заостају за кривуљом историје која се све више убрзава. Размимоилажење ставова око тога шта је постојано, а шта превазиђено све више постаје одлучујући фактор у трансатлантским односима.

Самит у Бриселу је највероватније био врхунац златног доба НАТО-а. Али истовремено, Брисел је показао да НАТО чланице и даље избегавају стварност која каже да сви ми стојимо на врху катаклизмичних промена у свету. А те промене се игноришу.