„Агрокор” ће тешко избећи банкрот

Како кажу наши извори, процена руских кредитора је да је Рамљаку потребно најмање 300 милиона евра, а највише 700 милиона евра нових кредита да би систем функционисао. Рамљак са друге стране процењује да ће и 250 милиона евра бити довољно, кажу „Политикини” извори који су с њим преговарали. Услови одобравања нових кредита биће строги и неће толико бити везани за камате колико за осигурање враћања старог дуга. Да ствар буде још тежа, актуелно руководство Сбербанке које сада преговара са Рамљаком није оно исто које је Ивици Тодорићу одобравало кредите.

И док Рамљак, с једне стране, не може без руске кредитне подршке, Русима је „Лекс ’Агрокор’” поприлично везао руке. Јер у члану 41. овог закона наводи се да од дана отварања поступка привремене управе па до завршетка „није допуштено покретање парничних, извршних, управних и поступака осигурања нити поступака вансудске наплате против дужника и његових зависних и повезаних лица”.

Без обзира на то што је и дуг једнако власништво ово практично значи да руска Сбербанка не може чак ни да тужи „Агрокор” пред хрватским судовима, уколико им концерн не врати новац који је позајмио. Што опет не значи да то неће моћи да учине пред међународним судовима.

Зато је став руских кредитора да држава, која је национализовала фирму, сада мора да национализује и дуг.

„Нека влада онда да и државна јемства за тај дуг. Ако нису спремни за то, нека онда врате компанију на тржиште. Не би требало да доносите закон који лишава кредиторе њихових права након свршеног чина”, рекао је Греф за „Блумберг” пре неколико дана.

Било је то баш уочи састанка представника ове руске банке са хрватским премијером Андрејом Пленковићем и управом „Агрокора”. Греф је, такође, пре загребачког састанка, Рамљака окарактерисао као „некомпетентног”. На тај начин покушао је да у преговорима са привременим управником „Агрокора” за себе издејствује бољу преговарачку позицију јер Рамљак наводно преговара са представницима западних банака да му одобре позајмицу од око 250 милиона евра.

Према „Лекс ’Агрокору’”, кредитори који финансирају концерн после отварања поступка принудне управе имају право првенства. Односно, њихови дугови први доспевају на наплату пре „Агрокорових” обавеза из прошлости. С обзиром на то да су Руси позајмили највише онда су они највише и оштећени, јер су мале шансе да ће сви стари повериоци Ивице Тодорића моћи да се наплате. С обзиром на то да су дугови концерна седам пута већи од капитала фирме, то значи да неће сви повериоци успети да се наплате, а они који су дали највише, највише ће бити и оштећени. Зато су током посете Загребу представници Сбербанке инсистирали да се 100 милиона евра, које је ова банка позајмила концерну у првом тромесечју ове године, такође рачуна као кредит с правом првенства враћања.

По закону, привремена управа може да траје највише 15 месеци, а, уколико не буде успео да обезбеди новац, Рамљак може и да прогласи стечај. Ту могућност предвиђа и „Лекс ’Агрокор’”.

У члану 45. овог прописа се наводи да „у било које доба за време трајања поступка принудне управе суд може на захтев привременог управника, уз прибављену сагласност већа поверилаца, да отвори стечајни поступак”. Пре тога, Рамљаку је формално неопходна и сагласност Министарства привреде.

Александар Влаховић, председник Савеза економиста Србије, сматра да ће „Агрокор” тешко избећи стечај.

– За нас то не мора да буде лоше решење, јер ће се онда компаније које послују у Србији појединачно продавати. Реч је о добрим фирмама за које није тешко пронаћи купца. Према томе, најгоре што може да нам се догоди је промена власништва. Што и није тако страшно – каже Влаховић.

У Србији, иначе, у оквиру овог хрватског концерна послују „Меркатор С”, „МГ мивела”, „Фриком”, „Дијамант”, „Кикиндски млин” и „Нова слога”. У њима је запослено нешто више од 11.000 радника. На све то око 600 добављача пуни полице „Меркатора”.

Брокер Ненад Гујаничић сматра да би било много ефикасније да су, уместо државе, управљање фирмом преузели повериоци.

– Много брже би се дошло до неког решења. Овако, привремена управа само купује време, што не води ничему – закључује Гујаничић.