Јавне паре троше тајно

Административни одбор Народне скупштине Србије изјавио је жалбе поверенику за информације од јавног значаја Родољубу Шабићу против десет државних предузећа и дирекција који нису доставили податке о трошковима репрезентације и о такозваним менаџерским додацима који се директорима гарантују уз плату.

Информације о томе како државна предузећа троше новац за пословне ручкове и друге ставке репрезентације ускратили су Грађевинска дирекција Србије, Агенција за контролу летења, ЈП Транснафта Панчево, ЈП Аеродром „Никола Тесла”, ЈП НИС „Петрол”, ЈП НИС Нови Сад, ЈП Електропривреда Србије, ЈП Радиодифузна установа Србије РТС, ЈП „Скијалишта Србије” и ЈП „Путеви Србије”. Незванично се најављује и проширење ове листе.

„Оваква ситуација говори или о елементарном непознавању садржине Закона о слободном приступу информацијама и права које он гарантује или, још горе, о свесном и намерном игнорисању сопствених законских обавеза у неким државним предузећима”, прокоментарисао је јуче Родољуб Шабић, повереник за информације, ово најновије обраћање Административног одбора служби повереника.

Како нам је објашњено, „менаџерски додатак” је посебна врста обезбеђења лицу које је на челу велике фирме за случај напуштања тог места. Поред велике плате, репрезентације и осталих принадлежности, менаџерским уговором директору се у случају одласка гарантује да ће добити отпремнину од 100.000 евра, 200.000 или више. Таква врста обезбеђења није необична у приватним компанијама, а да ли се практикује и у домаћим јавним предузећима још се не зна.

Иако свака информација о раду или у вези са радом органа јавне власти по закону треба да буде доступна јавности, а тече већ четврта година примене овог прописа, поједина предузећа то заборављају. Административни одбор пре неколико месеци без помоћи службе повереника није могао да сазна ни колике су плате у појединим јавним предузећима. Чињеница да се то парламентарно тело у релативно кратком року по други пут обраћа поверенику „указује на веома забрињавајући однос који руководства у бројним државним предузећима испољавају према Уставом и законом зајемченим правима јавности”.

Истина, у овом случају поменута предузећа нису се позивала на евентуалну поверљивост или тајност информација које су ускратили, већ су, како примећује Шабић, захтеви игнорисани, иако је то по закону кажњиво. Таквим односом према једном парламентарном телу „шаље се недвосмислена порука о потпуном одсуству спремности да се одговори на евентуално сличне оправдане и на закону засноване захтеве грађана и медија”.