Рецепт Меркелове за Матеа Ренција

Наиме, када је Матео Ренци у децембру дао оставку на место премијера јер је народ одбио његове предлоге о уставним реформама, хитно распуштање парламента и излазак на биралишта захтевао је само евроскептични покрет Пет звездица. Али, у међувремену је суд отворио врата новом изборном систему, а Ренци је у априлу обновио вођство у својој а владајућој Демократској партији.

Од тада грађане на биралишта позивају и власт и опозиција. Како би нови систем елиминисао други изборни круг и могућност да се тако боре две партије, а како је извесно да ниједна опција у првом кругу неће освојити минималних 40 одсто гласова, на сцену ступа коалициона влада.

Чињеница да се ниједна партија не може приближити неопходном проценту народне подршке у прилог иде демократама који се са странком Напред Италија појављују као најизвеснија велика коалиција. Наравно, уз услов да освоје довољно гласова јер политичка и економска нестабилност у Италији расту уз покрет Пет звездица који по свежим подацима у народу стоји раме уз раме с Ренцијевом највећом партијом у парламенту.

Ипак, тамошњи критичари и противници евроскептицизма, пише „Блумберг”, закључују да лидер Пет звездица Бепе Грило неће формирати владу све и да победи, јер се нипошто не залаже за коалиције.

Ипак нови изборни систем задовољио би све веће партије, укључујући и Грилову, јер би половина посланика била бирана већинским системом, а остатак би дошао с листе партија које пређу цензус од пет одсто, због чега ове измене не подржавају једино мале странке које би остале без представника у парламенту.

Наравно, ту је и неизвесност да ће пропорционални систем донети стабилност у земљи, али, уз рачуницу да му овај модел ипак иде наруку, Ренци је повукао још један добар стратешки потез. Након што би нови изборни систем био синхронизован с немачким пропорционалним системом, Италијани би, на његов предлог, требало да гласају када и Немци – у септембру.

Бивши премијер би вероватно тако ухватио зелени талас на слави позитивног исхода француских избора, осујећене деснице у Аустрији и Холандији и уз Берлин осујетио једину преосталу претњу коју Брисел види у овој трећој по величини чланици еврозоне. Италија је тренутно највећи ризик у очима инвеститора.

Стога су јесењи избори – у исто време када и у Немачкој, где се канцеларки Ангели Меркел смеши четврти мандат – смислени из европске перспективе.

Свет је видео да од најава буђења десничарског пролећа широм ЕУ нема ништа, док су немачки избори често прекретница у европској политици. У перспективи ранијег гласања, Рим би уз Берлин лакше спречио узлет оних који размишљају као Бепе Грило, а и Ренци размишља да би ваљало да се нађе за столом када француски председник Емануел Макрон и Ангела Меркел седну да редефинишу правила у еврозони. 

Ипак, иако би немачки систем био корак напред у превазилажењу тренутног застоја у Италији, треба бити опрезан, јер немачки модел није решење за све проблеме. Имати коалицију на власти је ризично. Све и да Италија ове године добије нову владу, остаје нејасно какве неопходне економске кораке је она спремна да предузме.