За „Таш” ме везује сећање на Гагу Николића и Бору Тодоровића

Да ми је неко те давне 1981. године рекао: „Мали, поново ћеш овде наступити 2017”, мислио бих тада да је луд. Па, тада ми је то било толико далеко да сам веровао како нећу бити жив.

Овако пред концерт 10. јуна управо на „Ташмајдану” прича Зоран Кики Лесендрић, рок музичар, композитор и продуцент, вођа „Пилота”, групе која је основана у септембру 1980. године да би годину дана касније наступила управо под рефлекторима култног „Таша”.

– Од првог сингла прошло је 37 година, од првог наступа на „Ташмајдану” 36. Суботњи концерт биће трећи на том месту јер смо и 1987. године наступили – прича Кики уз опаску како је 37 година постојања на музичкој сцени заправо озбиљан животни век за човека.

Лесендрић и његова група, по дужини трајања, дођу некако раме уз раме уз бендове попут „Рибље чорбе”, „Ју групе”, „Галије” и других који броје четири и више деценија рада.

– Сви ти старији бендови који трају већ неколико деценија и даље раде и не одустају. Питате ме у чему је тајна? Нема тајне. Још у време када смо почињали схватили смо да мора стално да се ради како бисмо опстали. Стално на точковима да будемо. Такав је био систем. Стално да смо се брусили. Истина, тада је била огромна конкуренција. Чак 50, 60, 70 фантастичних песама би годишње излазило. Па, види како ћеш да опстанеш... Ево, сада је 90 одсто радијског програма управо из тог времена, из седамдесетих и осамдесетих година. Радио базира своје постојање на музици како домаћој тако и страној из тог времена. Истински златног периода и то не само у музици већ и уметности – сматра Кики Лесендрић и додаје како су песмом морали и неку поруку да пренесу. Ма колико она наизглед била и банална.

– На пример као „Апсолутно твој...” Можда је и тривијално али звучи – каже вођа „Пилота”.

И након безмало четири деценије Кики и „Пилоти” се спремају да на истом месту свирају исте ствари као те вечери када су први пут засвирали на „Ташу”.

– Наравно, и неке нове. Оне које су деценијама касније одсвиране на неким другим концертним просторима – каже Лесендрић и подсећа како је то било време и неког новог и старог таласа. Време великих „старих” група попут једног „Бијелог дугмета”, састава „Леб и сол”, „Смака”, „Парног ваљка”...

– Али и време моје генерације... „Филма”, „Прљавог казалишта”, „Азре” и Џонија Штулића... „Азра” је годину дана пре нас почела, 1979. године. Џони је на неки начин и повукао све ове клинце. Он је можда био први панкер. Били су ту и „Идоли”, „Електрични оргазам”, „Шарло”... На почетку је било добрих бендова који су снимили само једну песму па се повукли. Као, на пример, „Петар и зли вуци”, „Стидљива љубичица” из Загреба... Сјајно је када генерација свира за своју генерацију. Ја сада свирам клинцима – прича Кики и додаје:

– Било је то и лепо време. Само када се сетим како смо тада свуда путовали без виза и како нам је то било тако нормално. После смо схватили да то баш и није тако нормално. Било је то неко време налик утопији. Време које је донело процват у музици, у уметности. Какав год да је био систем. Било је то време када уопште нисмо каскали за једном немачком, француском, аустријском музичком сценом. А „Таш” је имао посебан шмек. И остао је такав. Био је он оличење градског духа. За „Таш” ме везује сећање на Гагу Николића, Бору Тодоровића, Радета Марковића, неку градску господу какви су они били.

Прича наш саговорник и како је као дете ишао на „Таш” да гледа – кориду!

– Кориду усред Београда! „Чорба” је, сећам се, била на „Ташу”. Свирали смо прошле године на отварању новог старог „Таша”. Ми и многи други бендови. Дуго се чекало на његову обнову али ће он дуго и да траје. „Таш” је спој спорта, музике, циркуса какав је донела једна корида, трка фића... Било је то место на које су долазили Београђани знајући да је то њихово место. Нема много таквих градова – каже Зоран Кики Лесендрић.