Три питања у Букурешту

Од нашег специјалног извештача

Букурешт, априла – Хоће ли Букурешт 2008. године опет ући у историју попут некадашњег Букурештанског мира, или се на самиту НАТО-а и Трансатлантској букурештанској конференцији, а реч је о два паралелна и истовремена скупа, заправо и ништа посебно ново не догађа што би се разликовало у односу на самит НАТО-а 1999. године у Вашингтону?

Букурешт је ових дана опседнути град, посебним уличним коридорима и кордонима обичне и специјалне полиције запоседнутим раскрсницама јуре колоне државника, дипломата, генерала и адмирала, док обични грађани Букурешта помало згрануто и равнодушно посматрају тај гламурозни светски политички спектакл. Два политичка скупа одвијају се на одвојеним местима у граду и немогуће је истовремено пратити оба, иако су теме дискусија и расправа заправо исте. На самиту НАТО-а Србија не учествује, док је наша делегација – на чијем је челу државни секретар министарства одбране Душан Спасојевић – присутна на Трансатлантској букурештанској конференцији, јер је Србија чланица Партнерства за мир.

Три су главна питања обележила прва два дана конференције: проблем Космета и будућност Србије, спор Грчке и Македоније око имена Македоније и у том контексту претња грчким ветом око позива Македонији за улазак у НАТО, као и питање придруживања Украјине и Грузије западном војном савезу.

Конференцију је отворио председник Румуније Трајан Басеску који је нагласио интерес његове земље за стабилност Балкана, као и наду да ће самит у Букурешту бити нова етапа за улазак нових чланица у НАТО. Басеску је подржао позиве Албанији, Хрватској и Румунији да приступе НАТО-у, упутио поздраве лидерима Србије, БиХ и Црне Горе, при чему је посебно бираним и топлим речима говорио о Србији као за стабилност Балкана најважнијој држави у региону. Председник Румуније је истакао „да је народ Србије довољно пропатио да би даље био кажњаван”.

Касна, вечерња, панел дискусија конференције имала је наслов „Балкан после Косова. Шта је следеће”? Водитељ тог панела био је чувени британски новинар и публициста Миша Глени, а на малом подијуму у Норвешкој сали Централног дома армије, где се и одвија рад конференције, седели су са једне стране министар спољних послова Словачке Јан Кубиш и Александрос Рондос, иначе бивши грчки амбасадор, док су са друге стране водитеља, који се узгред похвалио како је Велика Британија међу првима признала независно Косово, били Ветон Сурои и Горан Свилановић.

Министар спољних послова Словачке Јан Кубиш рекао је да његова земља неће признато Косово, да је идеја независног Космета идеја 19. века, а данас је 21. век, да за Словачку и даље важи само Резолуција УН 1244, да Братислава признаје само Кфор и Унмик. Кубиш је додао да ЕУ око Косова намеће диктат, а да диктат није идеја ЕУ.

Затим је говорио Ветон Сурои, почевши са једном лошом и једном добром вести. Лоша је вест, по њему, то што Словачка и Румунија не желе да признају Косово, добра је вест што је Косово одлучило да ускоро призна Словачку и Румунију. Сурои је реплицирао Кубишу рекавши да су на Косову сукоби били у 20. веку, да је Косово независна држава и да је то чињеница и услов за улазак Србије у ЕУ, да влада Србије предлаже кондоминијум (владавина две или више држава над једном територијом) над Косовом, али је и похвалио владу Србије која је утицала да Срби са Космета после 17. фебруара не крену у егзодус. Замерио је Београду да се око Косова враћа на позиције из хладног рата и пожалио се да на Космету тренутно раде четири администрације: српска, албанска, УН и НАТО.

Соња Лихт из Београдског центра за политичку изузетност такође се укључила у расправу, жестоко опаливши по свима. Говорила је о старим и новим државама на Балкану и о томе да из ЕУ само долазе обећања Србији, а ништа конкретно, као и да из Брисела још увек нема јасне поруке за Србију.