Песма о рату, без рата

Дуго ми је требало да проникнем у то да он није био тек обичан запосленик. Испоставило се да је веома талентован сликар, и сјајан клавириста, иако је имао само леву руку. После радног времена остајали бисмо у локалу до дубоко у ноћ, а он ми је певао песме из времена Шпанског грађанског рата у којем се са другарима из бригаде „Абрахам Линколн” борио против фашиста. Еди Балковски је био истинска инспирација. Био је већи од самог живота. Песма „Отпутовао је у Париз” је одавање почасти његовом духу.

Цитираним речима је амерички композитор и извођач Џими Бафет објаснио идеју која га је 1973. године водила у стварању композиције „Отпутовао је у Париз”. Једне од оних које нам стално указују на то у каквом свету заиста живимо, по којим правилима, за чији рачун… И какав свет ћемо предати наследницима, несвесни да нисмо урадили ни делић онога што смо били дужни, пре но што дође час да мирно склопимо очи. Такође, показује нам да, и поред свега што су нас учили, „зло” често надвладава „добро”, а ми и несвесно (или немоћни) тонемо све дубље. До коначног бесмисла и без жеље да се том злу одупремо.

„Отпутовао је у Париз у потрази за одговорима на питања која су га толико мучила. Његова лета и зиме, расути попут крхотина. Четири или пет година је проћердано. Потом се вратио у Енглеску. Свирао је клавир, оженио се глумицом званом Ким. Водили су пристојан живот, она је била узорна супруга и подарила му момчића којег су назвали Џим. И још двадесет година је прохујало. Рат му је однео сина бомбе су му убиле жену, а он је остао са само једним оком. Тело му је било истрошено, а цео његов свет се срушио. Једино што му је преостало било је – да плаче.”

У Бафетовим стиховима као да је заокружен сав трагичан живот човека који се као двадесетогодишњак отиснуо у далеку Европу не би ли се тамо борио против фашизма, највећег зла у 20. веку, а које је претило да свет претвори у јединствени концентрациони логор из којег је одлазак био могућ само „у коначној варијанти” и у пластичној мртвачкој врећи.

Ипак, истински кошмар сачекао је Едија тек по повратку у домовину. Жиг војевања на страни комуниста пратио га је целога живота. У Америци такав „грех” био је – неопростив. Поготово зато што су САД шпански грађански рат званично игнорисале, истовремено обилато оружјем подржавајући фашистички режим Франсиска Франка. За хиљаде оних који су, вођени универзалном идејом правде и слободе, покушавали да успоре наступајућу трагедију, у сопственој домовини, једноставно, више није било места.

Казати тек тако да је живот непредвидив и да нас често доводи у ситуације којима нисмо дорасли или које нам, као у случају Едија Балковског, задају питања на која нисмо у стању да дамо прави и правовремени одговор, не би било ништа више од пуког сагињања главе. Судбина једноруког клавиристе, нажалост, није ретка у свету у којем, као што смо већ напоменули – „зло” пречесто надвладава „добро”. Борба кроз коју је он пролазио само је делић великог непрестаног рата који се дешава у људској заједници, некада видљивије, некад мање приметно.

Без престанка…

Отпутовао је у Париз

Отпутовао је у Париз

У потрази за одговорима

На питања која су га толико мучила

Био је наочит

Млад и продоран

Спасилац света, на свој начин

Али топли летњи поветарци

Француска вина и сиреви

Пореметили су његову амбицију

Његова лета и зиме

Расути попут крхотина

Четири или пет година је проћердано

Потом се вратио у Енглеску

Свирао је клавир

Оженио се глумицом званом Ким

Водили су пристојан живот, она је била узорна супруга

И подарила му момчића којег су назвали Џим

И све одговоре, једнако као и сва питања

Закључао је једнога дана на тавану

Јер, заволео је тишину

Здрав живот на селу

И још двадесет година је прохујало

Рат му је однео сина

Бомбе су му убиле жену

А он је остао са само једним оком

Тело му је било истрошено

А цео његов свет се срушио

Једино што му је преостало било је – да плаче

Док су сузе текле, присећао се

Одговора које никада није пронашао

Укрцао се на брод, запловио океаном

И напустио Енглеску, без речи

Сада живи негде на острвима

Лови рибу

И свакодневно пијући „џони вокер”

Пише мемоаре

Изгубио је слух

И не мари превише за људе

Након осамдесет шест година сељакања

Ако му се допаднеш, насмешиће се и рећи:

„Џими, уз сву ту магију и све трагедије,

Све у свему, водио сам добар живот”

А онда је отпутовао у Париз

У потрази за одговорима

На питања која су га толико мучила