Pesma o ratu, bez rata

Dugo mi je trebalo da proniknem u to da on nije bio tek običan zaposlenik. Ispostavilo se da je veoma talentovan slikar, i sjajan klavirista, iako je imao samo levu ruku. Posle radnog vremena ostajali bismo u lokalu do duboko u noć, a on mi je pevao pesme iz vremena Španskog građanskog rata u kojem se sa drugarima iz brigade „Abraham Linkoln” borio protiv fašista. Edi Balkovski je bio istinska inspiracija. Bio je veći od samog života. Pesma „Otputovao je u Pariz” je odavanje počasti njegovom duhu.

Citiranim rečima je američki kompozitor i izvođač Džimi Bafet objasnio ideju koja ga je 1973. godine vodila u stvaranju kompozicije „Otputovao je u Pariz”. Jedne od onih koje nam stalno ukazuju na to u kakvom svetu zaista živimo, po kojim pravilima, za čiji račun… I kakav svet ćemo predati naslednicima, nesvesni da nismo uradili ni delić onoga što smo bili dužni, pre no što dođe čas da mirno sklopimo oči. Takođe, pokazuje nam da, i pored svega što su nas učili, „zlo” često nadvladava „dobro”, a mi i nesvesno (ili nemoćni) tonemo sve dublje. Do konačnog besmisla i bez želje da se tom zlu odupremo.

„Otputovao je u Pariz u potrazi za odgovorima na pitanja koja su ga toliko mučila. Njegova leta i zime, rasuti poput krhotina. Četiri ili pet godina je proćerdano. Potom se vratio u Englesku. Svirao je klavir, oženio se glumicom zvanom Kim. Vodili su pristojan život, ona je bila uzorna supruga i podarila mu momčića kojeg su nazvali Džim. I još dvadeset godina je prohujalo. Rat mu je odneo sina bombe su mu ubile ženu, a on je ostao sa samo jednim okom. Telo mu je bilo istrošeno, a ceo njegov svet se srušio. Jedino što mu je preostalo bilo je – da plače.”

U Bafetovim stihovima kao da je zaokružen sav tragičan život čoveka koji se kao dvadesetogodišnjak otisnuo u daleku Evropu ne bi li se tamo borio protiv fašizma, najvećeg zla u 20. veku, a koje je pretilo da svet pretvori u jedinstveni koncentracioni logor iz kojeg je odlazak bio moguć samo „u konačnoj varijanti” i u plastičnoj mrtvačkoj vreći.

Ipak, istinski košmar sačekao je Edija tek po povratku u domovinu. Žig vojevanja na strani komunista pratio ga je celoga života. U Americi takav „greh” bio je – neoprostiv. Pogotovo zato što su SAD španski građanski rat zvanično ignorisale, istovremeno obilato oružjem podržavajući fašistički režim Fransiska Franka. Za hiljade onih koji su, vođeni univerzalnom idejom pravde i slobode, pokušavali da uspore nastupajuću tragediju, u sopstvenoj domovini, jednostavno, više nije bilo mesta.

Kazati tek tako da je život nepredvidiv i da nas često dovodi u situacije kojima nismo dorasli ili koje nam, kao u slučaju Edija Balkovskog, zadaju pitanja na koja nismo u stanju da damo pravi i pravovremeni odgovor, ne bi bilo ništa više od pukog saginjanja glave. Sudbina jednorukog klaviriste, nažalost, nije retka u svetu u kojem, kao što smo već napomenuli – „zlo” prečesto nadvladava „dobro”. Borba kroz koju je on prolazio samo je delić velikog neprestanog rata koji se dešava u ljudskoj zajednici, nekada vidljivije, nekad manje primetno.

Bez prestanka…

Otputovao je u Pariz

Otputovao je u Pariz

U potrazi za odgovorima

Na pitanja koja su ga toliko mučila

Bio je naočit

Mlad i prodoran

Spasilac sveta, na svoj način

Ali topli letnji povetarci

Francuska vina i sirevi

Poremetili su njegovu ambiciju

Njegova leta i zime

Rasuti poput krhotina

Četiri ili pet godina je proćerdano

Potom se vratio u Englesku

Svirao je klavir

Oženio se glumicom zvanom Kim

Vodili su pristojan život, ona je bila uzorna supruga

I podarila mu momčića kojeg su nazvali Džim

I sve odgovore, jednako kao i sva pitanja

Zaključao je jednoga dana na tavanu

Jer, zavoleo je tišinu

Zdrav život na selu

I još dvadeset godina je prohujalo

Rat mu je odneo sina

Bombe su mu ubile ženu

A on je ostao sa samo jednim okom

Telo mu je bilo istrošeno

A ceo njegov svet se srušio

Jedino što mu je preostalo bilo je – da plače

Dok su suze tekle, prisećao se

Odgovora koje nikada nije pronašao

Ukrcao se na brod, zaplovio okeanom

I napustio Englesku, bez reči

Sada živi negde na ostrvima

Lovi ribu

I svakodnevno pijući „džoni voker”

Piše memoare

Izgubio je sluh

I ne mari previše za ljude

Nakon osamdeset šest godina seljakanja

Ako mu se dopadneš, nasmešiće se i reći:

„Džimi, uz svu tu magiju i sve tragedije,

Sve u svemu, vodio sam dobar život”

A onda je otputovao u Pariz

U potrazi za odgovorima

Na pitanja koja su ga toliko mučila