„Политика” и политичари

Редакција „Политике” јуче је добила још једну лекцију из новинарства од Демократске странке. Овог пута се на новинарку Политичке рубрике Биљану Баковић, док је прикупљала податке за чланак о разликама између оног што странке говоре у изборној кампањи и оног како поступају кад избори прођу, обрецнуо Марко Ђуришић, шеф изборног штаба председника Бориса Тадића.

Подсећамо читаоце да је реч о младом аутору кампање „подсећања на деведесете”, ком је Тадић, као и Срђану Шаперу, по саопштавању резултата другог круга избора 3. фебруара одао јавно признање за допринос у победи над Томиславом Николићем. Ђуришићу се, ваљда, није допало незгодно питање о избору коалиционих партнера Демократске странке, па је, уместо да одговори, изрекао три циљане увреде (и неистине) на рачун „Политике” и њених новинарки Биљане Баковић и Мирославе Дерикоњић.

Човек задужен за изборну пропаганду Демократске странке оптужио је Биљану Баковић да се „не бави новинарством већ пропагандом” и то „за рачун Александра Никитовића”, шефа кабинета Војислава Коштунице. „Политику” је оптужио да објављивањем информација о заоставштини Ненада Богдановића „води хајку против мртвог човека”, а за чланак Мирославе Дерикоњић „Наследство из три дела” је рекао да је „наручен из кабинета Војислава Коштунице од стране Александра Никитовића”.

Није ништа ново да се острашћеним страначким пропагандистима у врелој изборној кампањи каткад учини да су информације које им не иду наруку дела непријатељске пропаганде и подвале супарничког штаба. (Остало је забележено да је Хилари Клинтон прве информације о вези свог мужа са Моником Левински прогласила „великом десничарском завером”. То што се после испоставило да су гласине биле истините није претерано нашкодило ни мужу, а касније ни њеној личној политичкој каријери.) Мање је ипак уобичајено, чак и за наше услове, да се страначки активисти одмах бацају блатом на личности новинара без иједне мрље у каријери.

Јавни неспоразуми нашег листа са Демократском странком почели су брзо после председничких избора, када је саветник председника републике Небојша Крстић обавестио редакцију да одустаје од редовне колумне „Поглед с Андрићевог венца” у знак протеста што Слободан Антонић и Ђорђе Вукадиновић „злоупотребљавају странице ’Политике’ да би пласирали своје судове о издајницима и патриотама”. Те текстове Крстић је прогласио „потерницама које угрожавају безбедност његове породице”, али оптужбе није поткрепио цитатима. Редакција није на својим страницама нашла потернице о којим је говорио. Са жаљењем смо га изгубили као колумнисту, јер нам је стало до тога да останемо лист у ком се сучељавају заступници опречних начина мишљења.

„Политика” се опет нашла на удару после текста Мирославе Дерикоњић „Наследство на три дела”, објављеног 25. марта. Реаговао је председник Демократске странке и председник Србије Борис Тадић захтевом да редакција надлежним органима ода своје изворе, а после и вајкањем да „у јавни живот преко медија треба пуштати само оно што је проверљиво”, те да лист са државним капиталом треба да поштује „елементарне норме”.

Поштујемо институцију председника, али новинарство је професија, а професионалне одлуке новинари морају да доносе сами, без мешања власти, без уплитања политичара, па чак и без интервенција власника или издавача. То је оно што се сматра елементарним у новинарству демократских земаља. Извори каткад морају остати поверљиви (у Америци је прошле године покренуто педесетак судских спорова у којима новинари ризикују затвор, али су решени да и по ту цену заштите анонимност својих извора). „Политика” је у случају Ненада Богдановића споменула спорни износ вредности имовине од двадесетак милиона евра из два разлога, оба занатска. Први је да је објавила саопштење Првог општинског суда којим су демантовани неки наводи из текстова претходно објављених у таблоидима, па је било потребно читаоце обавестити шта је било спорно у тим текстовима. Други је да је Мирослава Дерикоњић имала информације из судских извора којим је веровала. Реч је о младој новинарки која је у „Политици” од 2003. године, која ужива углед и у редакцији и у правосуђу чији рад прати. Више пута је награђивана и похваљивана. Редакција ће одлучно бранити њено право да је политичари не клевећу.

Треба рећи да је „Политика” и од функционера Демократске странке у прошлости добијала, и објављивала, тешко проверљиве информације. Услов је био да остану анонимни. Уверавамо читаоце да ни те изворе нисмо, и нећемо, никоме одати. Ова се професија делом заснива и на међусобном поверењу новинара и извора.

У тренутку када је овај последњи спор избио у јавност (председник републике доставио је своје писмо „Политици” истовремено и новинским агенцијама, пре него што је наш лист имао прилику да о њему обавести своје читаоце), у Бечу се одржавао сусрет главних и одговорник уредника и директора бројних издања ВАЦ-ове медијске групе. Присуствовао је и Ејден Вајт, генерални секретар Међународне федерације новинара, ИФЈ. Вајт је вероватно имао на уму и овај случај када се посебно осврнуо на тешке професионалне одлуке које новинари и уредници свакодневно доносе: „Ви занатске и етичке одлуке морате да доносите сами, не можете примати директиве политичара, лидера, власника, па чак ни издавача. И морате имати сигурност да Вас неће разапињати на крст због професионалне одлуке коју сте донели. Па макар она била и погрешна”.

„Политика” не реагује добро на притиске, али занимљиво је да притисци све чешће долазе под фирмом бриге за професионалне стандарде. Када је Мирослав Мишковић зимус вршио притисак на наше уреднике и новинаре, и он се жалио да смо „пристрасни” на његову штету. У Србији, рекли бисмо, има превише стручњака за новинарство, а премало истинског респекта за слободу штампе и самосталност уређивачке политике.