Од овација до – звиждука

Пишем ове редове, без намере да на било који начин аболирам жири 62. Стеријиног позорја или његовог председника Предрага Микија Манојловића. Никаква аболиција њима није потребна. Али, одмах питам: да ли ико нормалан, ико из света глуме, позоришта, културе, мисли да се глумац Предраг Мики Манојловић, икога боји!?

Питам и зато што ми је требало поприлично времена да оно мало живих сведока, колега и позоришних људи подсетим на нешто о чему сам пре 35 година писала на страницама Културне рубрике ‚‚Политике”. Писали су и други медији, али стидљиво.

Те 1982. године, млади Манојловић (рођен 1950), а већ велики глумац (најмлађи глумац добитник Октобарске награде Града Београда, са само 29 година), усудио се да пред почетак представе ‚‚Убише Књаза” Живорада Лазића у режији Оливера Викторовића, на гостовању у новосадском СНП-у, београдског Народног позоришта, као тумач главне улоге, у костиму Књаза Михајла Обреновића, изађе на просценијум и обрати се, дупке пуној дворани, са више од хиљаду места. Рекао је да у знак протеста због скидања ‚‚Голубњаче” са репертоара СНП-а не би играо, али ће играти искључиво због новосадске публике!!! У сали су се проломиле дуге, дуге овације!

Мало ко данас може и да замисли колика је то храброст била, ‚‚прст у око” моћницима и апаратчицима усред страховладе разних комитета и ЦК, још нерастурене Југославије!

Одбрана ‚‚Голубњаче”, представе осуђене на смрт, усред њеног стратишта, био је више него културни, пре свега друштвено-политички земљотрес. Оспоравана у Војводини, са префиксом да распирује национализам, ‚‚Голубњача” писца Јована Радуловића, у режији Дејана Мијача, доживела је панегирике у Београду, а на Међународном фестивалу малих сцена у Новој Горици проглашена за најбољу. Тридесетдвогодишњи  Манојловић је још тада имао храбрости да пљуне политичком естаблишменту у лице, уз неподељену подршку новосадске публике.

Када сам га неколико година касније у интервјуу за ‚‚Политику” подсетила да је тај његов гест оцењен као ‚‚одважност диктирана хистеријом, а не разумом” (критичар новосадског ‚‚Дневника”), одговорио да је био ‚‚први глумац који је морао да проговори у том тренутку‚ ‚,упркос томе што су га називали да је ‚‚политички криминалац”, иако никад није био члан партије. Код нас, рекао ми је Манојловић, ‚‚човек мора да реагује, да понекад буде и политичко и јавно биће”.

Тај му чин неки нису заборавили. Блиставу каријеру остварио је нимало мажен. Представа ‚‚Хрватски Фауст” проглашена је најбољом на Позорју, била је наш представник и на Театру нација у Нансију, али главног глумца Предрага Микија Манојловића у Новом Саду је мимоишла Стеријина награда. Деловале су неке ‚‚кује” које му нису опростиле ‚‚Голубњачу”. Ипак, таленат је као вода, увек нађе свој пут, и Стерија је освојен коју годину касније. Освајао је сам свој простор.

Гледајући ТВ пренос са Позорја, слушајући салве звуждука, пиштаљки, негодовања, љутње увређене публике, питала сам се шта се догодило: да ли се променио глумац или публика? Покушао је да смири јарост у дворани речима ‚‚нисте разумели, нисте читали, нисте схватили”... Увек навијам за субверзивне, оне који изглобе ствар, који имају ‚‚петљу” да нешто ново покрену, који не воле млаку воду и осредњост.

Пре три и по деценије, био је у праву.

Манојловић је човек промене. Његов је значај већи од сцене и филмских улога, једини је глумац по коме је назван један ваздухоплов Ер Србије.

И пре 35 година, као и пре неко вече, имао је петљу да – ‚‚загризе метак”! Данас гомила застрашених људи свих професија и занимања, ћутањем, свесно убија своју будућност.

Да није било овог ‚‚инцидента” Позорје би прошло као и толика до сада. У последњој декади, ово је сигурно најјачи жири по снази и величини ауторитета његових пет чланова. То су аутентичне громаде уметности, и тешко је рећи у односу на кога би могли да буду сујетни, изманипулисани или шта већ не што им се приписује? Пре би се могло рећи да су ови квалификативи, сујете и манипулације, на супротној страни. Код оних који су били у селекцији, али и оних величина који су, како сазнајемо, још пре почетка фестивала, гневно лобирали против садашње управе Позорја, пошто им представа није ушла у такмичарски део.

Допада ми се субверзивни потез Предрага Микија Манојловића и целог жирија. Први у историји Позорја (а, што да не!?). Цитираћу једну нашу књижевницу: ‚‚Компромис је само лепша реч за пораз”. Овај жири, иако сви не мисле као ја, управо је донео бескомпромисну одлуку. Боље и еутаназија, него одржавање живог мртваца у шта се претворила наша култура. Последице овакве одлуке, верујем, видећемо убрзо. Или ће се култура и позориште и даље растакати, заглављени у слепој улици, па ћемо уз затворени Народни музеј добити и Народно позориште као маркетиншки сервис естрадним звездама и звездицама, разним промоцијама, и премијерама које ће само тајкуни моћи да плате...

‚‚Голубњача” је била опомена: после ње, ево, већ неколико деценија, власти се нису усудиле да се баве забранама. Културу су препустиле самој себи. Ако не понуде високи квалитет, од уметника ће и спонзори почети да одустају. А већ одустају. Зато је овај гест жирија Позорја за мене као Мунков ‚‚Крик” – крик за тражење новог пута.

новинар