Судови терају послодавце у банкрот

Радник који сматра да је незаконито добио отказ прво покреће поступак ради утврђивања незаконитог престанка радног односа, а потом подноси тужбу за накнаду штете. Ако се има у виду да први поступак (и првостепени и другостепени) просечно траје између пет и седам, а други између четири и пет година, лако је израчунати да један радни спор у Србији траје од 10 до 12 година.

После чекања некада и дуже од деценије, по неписаном правилу, судови враћају на посао раднике који су добили отказ, а послодавце обавезују на исплату астрономских износа који некада иду и до чак десет милиона динара.

– Чињеница је да судови у радним споровима не поступају са посебном хитношћу, како то закон налаже. Због изузетно дугог трајања поступка, гомилају се трошкови. Проблем настаје када судови досуђују исплату накнаде штете на име изгубљене зараде са законском затезном каматом од дана доспелости сваког појединачног износа до коначне исплате. Послодавац је доношењем оваквих судских пресуда доведен у незавидну позицију с обзиром на то да досуђена законска затезна камата, у највећем броју случајева, прелази износ главног дуга и до чак три пута. Од дужине трајања поступка зависи и колики ће износ послодавац морати да уплати отпуштеном раднику – наводи један од „Политикиних” саговорника.

Према његовим речима, поред дужине трајања, у радним споровима пред основним и апелационим судовима појавио се и проблем у вези са применом одредбе члана 191 Закона о раду. Овај члан прописује „однос” радника који је добио отказ и послодавца након судске одлуке.

С обзиром на то да је Закон о раду „lex specialis” (закон који се примењује пре других) судови су, наглашава наш саговорник, дужни да подносиоце тужбених захтева обавежу да једном тужбом траже и утврђивање незаконитог престанка радног односа и исплату накнаде на име изгубљене зараде. Међутим, судије то, како тврди наш саговорник, раде изузетно ретко, или готово никада.

– Сходно овоме, поставља се питање зашто судови злоупотребљавају процесна права – наводи наш саговорник.

Он каже и да послодавац може да поднесе посебну ревизију Врховном касационом суду на досуђену законску затезну камату, али успех готово никад није известан: – Због уједначавања судске праксе Врховни касациони суд треба да заузме став по овим правним питањима. Такође, неопходно је да заузме став и када је потребно да се размотре правна питања од општег интереса, али и питања у интересу равноправности грађана.

„Политикин” саговорник из суда наводи да разлог због којег радни поступци трају много дуже него што то закон предвиђа јесте велики број предмета али и недовољан број судија који поступају у радним споровима.

Због свега наведеног „Политика” покреће иницијативу у Врховном касационом суду ради заузимања правног става у вези са тумачењем и правилном применом члана 191 Закона о раду и дозвољености посебне ревизије из члана 395 ЗПП и члана 404 ЗПП. Тако би се странке довеле у равноправни положај како је то предвиђено Уставом Републике Србије, међународним конвенцијама и одлукама Европског суда за људска права у Стразбуру.

У одредби члана 191 Закона о раду наводи се:

„Ако суд донесе правноснажну одлуку којом је утврђено да је запосленом незаконито престао радни однос, суд ће одлучити да се запослени врати на рад, ако запослени то захтева.

Поред враћања на рад, послодавац је дужан да запосленом исплати накнаду штете у висини изгубљене зараде и других примања која му припадају по закону, општем акту и уговору о раду и уплати доприноса за обавезно социјално осигурање.

Накнада штете умањује се за износ прихода које је запослени остварио по основу рада, по престанку радног односа.

Ако суд утврди да је запосленом незаконито престао радни однос, а запослени не захтева да се врати на рад, суд ће на његов захтев обавезати послодаваца да запосленом исплати накнаду штете у износу од највише 18 зарада које би запослени остварио да ради, и то у зависности од времена проведеног у радном односу и година живота запосленог, као и броја издржаваних чланова породице.

Одлуку из става четири овог члана суд може донети и на захтев послодаваца, ако постоје околности које оправдано указују да наставак радног односа, уз уважавање свих околности и интереса обе уговорне стране, није могућ, с тим да се накнада штете запосленом досуђује у двоструком износу од износа који се утврђује у складу са ставом четири овог члана.”