Меркелова уводи Аргентину у прву међународну лигу

Скептични аналитичари углавном су сумњали у способност дискретног, нехаризматичног инжењера Макрија да активном, готово агресивном спољном политиком капитализује пређашњу аутистичност и изолационизам, карактеристичне за дванаестогодишњу владавину супружника Кишнер, и враћањем Аргентине у средиште међународне политичке сцене постане регионални лидер.

Мада нераскидиви партнери и окосница регионалног интеграционог процеса Меркосур, Бразил и Аргентина одувек су били међусобно суревњиви суседи. Због различите „специфичне тежине”, готово никада нису играли у истој лиги на међународној политичкој сцени, што је готово генетска жеља како просечног Аргентинца, тако и целокупне аргентинске политичке класе. Да ли је сада дошао час да то буде могуће?

Од кад је пре годину и по дана преузео власт од клијентелизмом и корупцијом истрошене популистичке перонистичке владе Кристине Киршнер, Макри је активну спољну политику претворио у своје главно оруђе обећаног друштвено-економског препорода. Поверење у земљу која је за време Киршнера систематски губила важне пријатеље у свету, а с њима и преко потребне инвестиције, требало је да поврате обновљене везе са „прволигашким” светским лидерима. Годинама дистанцирани од Аргентине, европски председници и премијери почели су да се смењују у Буенос Ајресу као филмаџије на канској ривијери, следили су их државници из Америка – укључујући и Барака Обаму – као и политичке вође најмоћнијих азијских земаља. Макри је истовремено постао глобтротер, а шефица његове дипломатије била је озбиљан кандидат за место Секретара УН.

Први свет је политички подржао Макрија, али стране инвестиције не прате ритам тих подршки: споро притичу у земљу сталних дворских сплетки, традиционално склону политичкој нестабилности. Макријева коалиција „Камбијемос” (Променимо) има мањину у оба дома аргентинског парламента и влада неком врстом жонглирања, провлачећи своје иницијативе кроз узбуркане воде расцепкане опозиције. Излаз из дубоке економске кризе у којој је земљу оставила претходна влада не иде жељеном брзином, штавише, за многе се погоршава, тако да почетна подршка гласачког тела Макрију има релативно кратак рок трајања ако џепови Аргентинаца не почну ускоро да се пуне.

Једноставно, Макри мора брзо да убеди свет да је његова Аргентина земља јасних, чврстих правила игре, предвидива и институционално стабилна. Ситуација је помало парадоксална: да би таквом постала, што пре треба да притекну у помоћ стране паре. А паре ће се опет улити тек кад свет буде сигуран да је земља заиста таква.

Истовремено, Бразил све дубље тоне у институционалну кризу која почиње да личи на клептократију. Тренутно ником није до тога да с ђаволом тикве сади. Неприкосновена регионална сила Луле да Силве данас је практично обезглављена и, ако се томе дода социјално-економски и политички крах боливаријанске Венецуеле, Аргентини се пружа јединствена шанса да коначно преузме диригентску палицу доброг дела Латинске Америке. Већ деценијама, политичко-привредна организација Меркосур (Аргентина, Бразил, Парагвај, Уругвај и Венецуела чије је чланство суспендовано од децембра прошле године) и Европска унија преговарају о склапању споразума много амбициознијег од трговинског заједничког тржишта.

У овом тренутку Меркелова и Макри су лидери од којих највише зависи да ли ће најамбициознији интеграцијски пројект у свету имати будућност. Ако преговори почну да се конкретизују, Аргентина – која од Немачке идуће године преузима председништво Г-20 развијених и земаља у развоју – не само да ће повратити међународни углед него и унутрашњу политичку стабилност владајуће коалиције. За светски капитал и инвеститоре то је најважније, јер у потенцијал ове земље, стручност њене радне снаге и висок ниво науке и технологије нико не сумња. Неколико месеци уочи важних парламентарних избора на средини Макријевог председничког мандата, Меркелова је можда најприкладнија особа да пресече аргентински Гордијев чвор. Потенцијална подршка две стотине немачких фирми присутних у Аргентини у том погледу не би била нимало симболична, ако Меркелова, главни стожер европске интеграције, подигне палац у Буенос Ајресу.