У част примадоне италијанске моде

Фиренца – Када се говори о италијанској моди, готово аутоматски тај појам доводи се у везу са именима познатих модних креатора као што су: Валентино, Армани, Версаће, Долче и Габана,Фере... Неспорно, осмишљавање моде намењене „лепшем полу” у рукама је мушкараца. Такву превласт мушког рода на модном пољу данас, са мање или више успеха, „нарушавају” жене-дизајнери: Прада, Криција, Бјађоти... Непосредно после завршетка Другог светског рата млада стилисткиња, Симонета Колона ди Цезаро била је једна од првих жена која је храбро „истрчала” на модну сцену, и, убрзо, са карактеристичним гламуром, не само „помрсила рачуне” неким колегама, већ и допринела успеху италијанске моде на међународном нивоу. Харизматична и ексцентрична, елегантна и својеглава, ова успешна пословна жена била је прва амбасадорка италијанске моде у свету.

Стога одлука организатора традиционалне модне манифестације „Пити имађине” да, у Галерији костима палате Пити, бившој резиденцији фирентинских владара (у 16. веку породице Медичи, касније припадника Хабсбуршке династије), а данас музеју, приреде изложбу посвећену Симонети, примадони италијанске моде, свакако представља пријатно изненађење.

Симонета Колона, једна од најкреативнијих жена у периоду италијанског послератног модног препорода, рођена је у Риму 1922. године у аристократској породици. Отац, војвода, и мајка (руског порекла) васпитавали су је у космополитском духу. Игру са луткама подредила је учењу страних језика: енглеског, француског, немачког и руског. Први тамни облак надвио се над безбрижно Симонетино детињство када је њен отац, министар у време Мусолинијеве фашистичке владе, поднео оставку у знак протеста против злочиначког режима.Од тада, породица је живела под специјалном присмотром. Одгајана у антифашистичком духу, током рата, због отвореног противљења режимским наметима, Симонета је потказана и „стрпана” у затвор. После издржане казне у женском затвору у Риму, поново је, због подржавања Покрета отпора, завршила иза решетака. Пред крај рата упознаје свог будућег мужа, Галеаца Висконтија ди Модроне, потомка племићке фамилије Висконти (миланских владара у средњем веку и почетком ренесансног периода).

После ослобођења Рима, Симонета одлучује да постане модна креаторка. У граду у коме је све недостајало:штоф, конац, машине за шивење, Симонета се сналази на „неореалистички” начин. Користи крпе, јастучнице, кецеље, униформе шефова послуге, завесе, траке, канап…У пролеће 1946, на првом спрату породичне палате, отвара модну кућу. Са првом колекцијом, која се састојала од 14 изненађујуће креативних модела, са само 24 године, постаје „звезда” која је помогла италијанској моди да пронађе свој идентитет и да се ослободи од, до тада, доминантног француског утицаја.

Успех је брзо стигао. Прво Лондон 1948, а убрзо затим и Њујорк, бивају привучени Симонетином модном новином: забавним, допадљивим и неусиљеним моделима –кошуљама са широким оковратницима, сукњама које се отварају у меканим наборима, дугачким панталонама од црног пуплина. Следеће,помало ексцентричне колекције отвориле су сезону вртоглавог успона и многобројних међународних признања, не само код монденског света, већ и на великој светској модној „пијаци”.

После развода од Висконтија (1949), Симонета се удаје за кројача-стилисту, Фабијанија 1952. године. Почетком шездесетих година брачни пар напушта Рим и настањује се у Паризу. У новом атељеу Симонетине креације антиципирају интернационални модни концепт, али, нажалост, преурањено. Фабијани се враћа у Рим,а Симонета се одлучује за нову модну формулу – бутик високе моде – сви изложени модели, спремни за продају, по жељи купца, могли су бити урађени у ограниченим серијама. У „регистру” пробране клијентеле наилазимо на имена Лорин Бекол, За Зе Габор, Марлен Дитрих и Жаклине Кенеди. Иновативне линије њене смеле модедубоко су утицале на укус, како уског аристократског круга и познатих личности, тако и на формирање потрошачког стила на светском тржишту моде.

За Симонету Колона, хаљине су као психоанализа. Мењају расположење. „Дивим се Коко Шанел која је ослободила жене, али, на крају, њен стил је много класичан, ставише малчице досадан, увек један те исти костим”, говорила је ова модна бунтовница, комплексна и вишестрана личност, која је била способна да савршено стопи креативност и бизнис. Зато и не чуди што је новинарка листа „Вог Америка” прогласила „најбољом пословном женом италијанске моде”. Исто тако, Симонета је била способна и да напусти све и оде у Индију 1971, где је годинама живела у заједници оболелих од лепре (губе), свесрдно се бринући о болесницима. По повратку у Европу 1985, живи између Париза и Рима и путује, нарочито у Русију. Ова, отмена, времешна госпођа (85), када се не игра са својим унуком, пише. Поред кулинарско-књижевног излета „Сноб у кухињи”, недавно је објавила и аутобиографију (изд. Марсилио, 2008).

Симонетини модели су, у оквиру сталне колекције, изложени у Викторија и Алберт музеју у Лондону, модним музејима у Паризу, Минхену, Берлину, Келну, њујоршком Мету,а однедавно и у Галерији костима у палати Пити.

На изложби, у фирентинској Галерији костима, поред перманентне поставке, посетиоцима се пружа прилика да погледају више од педесет Симонетиних модела, пристиглих из иностраних музеја и приватне архиве, који истовремено сведоче о њеној кројачкој вештини и омогућавају да се реконструише један од најуспешнијих периода италијанске високе моде. Представљена је и колекција шешира „Примадона”, које је Стефан Џонс посветио Симонети 2004. године, очаран њеном фотографијом коју је снимио Норман Паркинсон у хотелу Плаза у Њујорку, а која је објављена у америчком „Вогу”, давне 1952 године.