Европска заједничка војска у више брзина

Као и на политичкој и економској равни, дакле, изгледа да војна интеграција ЕУ тече у више брзина. Најспремнији за њу додају гас од избијања рата у Украјини пре три године, када су одбрамбени буџети појединих чланица ЕУ почели да скачу након дугогодишњих резова. Пошто САД нису спречиле прелазак Крима у руске руке, још тада се схватило да се на прекоатлантског заштитника више не може рачунати као на, како је то формулисала Меркелова након Трамповог иступа на последњем самиту алијансе, „потпуног” гаранта безбедности Европе. Особито након брегзита, то јест схватања да се приближава дан када ће ЕУ из свог одбрамбеног строја изгубити не само једну моћну армију него и нуклеарну силу, учестали су наговештаји да Берлин и Париз разматрају продубљивање војне сарадње на европском нивоу.

Трампово избегавање да потврди америчку обавезу да, према члану 5 повеље НАТО, притекне у помоћ нападнутој чланици, као и инсистирање на томе да Европљани почну плаћати више за заштиту коју би алијанса требало да им пружа, дакле, није знак изненадне нужности да се европске војне снаге здруже. То је повод да се настави с већ започетим процесом. Трамп је само заоштрио оно што је већ Барак Обама сигнализирао, дајући повод за постепено интегрисање европских војних снага.

Тако је зимус, како је недавно подсетио и „Форин полиси”, најављено да ће румунска 81. механизована бригада ући у састав дивизије за брзо деловање Бундесвера, као што ће и елитна чешка Четврта бригада за брзе одговоре постати део немачке Десете оклопне дивизије. Две холандске бригаде су се већ спојиле с немачким снагама.

У фебруару су Немачка и Француска саопштиле да ће, како је тада пренео Ројтерс, купити транспортне авионе „Локхид Мартина” Ц-130-Ј за заједничку употребу. Немачка, Белгија и Норвешка су најавиле да ће се прикључити сличном аранжману који Холандија и Луксембург већ имају за флоту „Ербасових” летећих танкера А-330. Све заједно, то личи на зачетак заједничке логистичке авио-флоте будуће европске војске.

У исто време, Немачка и Норвешка су обелоданиле план да купе нову класу подморница У-212-Ас и, како је зимус известио АП, замене своје застареле ракетне системе. Холанђани, Белгијанци и Данци су за своје специјалце замислили нови командни центар који би могле користити и остале чланице НАТО. Нордијске и балтичке државе су са Холандијом створиле снаге за брзе одговоре са 2.400 припадника.

Већина ових најава је пала непосредно након што је Трамп преузео власт, али у року превише кратком да би се ти планови могли објаснити реакцијом на промену у Белој кући. Пре ће бити да су се кључни европски центри моћи равнали према промени коју је унео још Обама: релативној војној и дипломатској пасивности САД у Европи и њеном првом суседству, ширем Блиском истоку, као и првим приговорима Беле куће на рачун оних који се ради заштите Американцима „вешају о врат” а да сами слабо улажу у безбедност. Обама јесте због украјинске кризе наложио највеће нагомилавање НАТО трупа у источној Европи од Другог светског рата, али у размерама и даље смешним ако се заиста озбиљно узима претпоставка да Русија представља опасност по остатак континента.

Ни најављене војне интеграције унутар ЕУ нису на нивоу који би забринуо било коју озбиљну силу. Али, њиховим још скромним обимом заобилазе се политички проблеми које би изазвало нагло стварање заједничке европске армије, међу којима страх од поновне немачке војне доминације над Европом чак није ни једини.

Бујање евроскептицизма је тренутно успорено резултатима избора у Аустрији, Холандији и Француској, као и очекиваним исходом гласања у Немачкој у септембру. Али, то није довољно да би се стало на крај отпору према поступној федерализацији Европе, који се осећа барем још од 2005. године и пропасти нацрта новог европског устава на референдумима чак и у земљама које су увек биле веома наклоњене унији.

У том кључу би се могао тумачити и налаз америчког истраживачког центра „Пју” према којем, колико год се Меркелова љутила због Трамповог заобилажења фамозног члана 5, ни већина Немаца не би да брани НАТО савезника од евентуалног напада Русије. Поврх свега тога, економске муке у појединим хронично болесним европским привредама отежаваће тамошњим владама да се сагласе с већим трошковима за одбрану.

Утолико су постепена умрежавања појединих армија „коалиције вољних” унутар ЕУ начин да се испотиха положи основа за дубљу интеграцију европских трупа.

За то Европљани имају и много више разлога од Русије, Трампа и брегзита. Због ескалације спорова с Турском, некада поузданим југоисточним крилом НАТО-а, тиме и Европе, Немци су управо одлучили да повуку своје војнике из турске базе у Инџирлику. Шири Блиски исток све више пламти: избила је неочекивано заоштрена криза око Катара, Исламска држава се пробила и у срце Ирана, који јој је до јуче био недоступан. Север Африке није много мирнији. Трампови поступци током посете Саудијској Арабији  само су допринели разгоревању хаоса у пословично трусном региону, и ту доказујући да Европљани више не могу од Вашингтона очекивати да донесе мир.

Мада, све док САД држе нуклеарне бомбе у Европи, помало шупље ће звучати „декларација независности европске безбедности” коју је изнела Меркелова.