„Мој док­тор” и ја

Оп­ште је по­зна­та ствар да, по здрав­стве­ним ста­ти­сти­ка­ма, Ср­би­ја за­у­зи­ма при­лич­но ло­шу по­зи­ци­ју на ре­ги­о­нал­ним и европ­ским ли­ста­ма. Ни­во спро­во­ђе­ња пре­вен­тив­не за­шти­те од раз­ли­чи­тих обо­ље­ња ве­о­ма је ни­зак, про­цен­ти смрт­но­сти услед ка­сног от­кри­ва­ња те­шких бо­ле­сти ве­о­ма ви­со­ки, а број љу­ди ко­ји сва­ко­днев­но обо­ле­ва­ју или уми­ру услед ло­ших усло­ва жи­во­та, сла­бе ин­фор­ми­са­но­сти и до­ступ­но­сти ле­кар­ске бри­ге све су ве­ћи. 

У ци­љу по­пра­вља­ња ове су­мор­не сли­ке (та­ко је ба­рем ре­че­но) пре не­ко­ли­ко го­ди­на уве­ден је си­стем „мој док­тор“, ко­ји је тре­ба­ло да до­при­не­се ус­по­ста­вља­њу бли­ског и на­да­све ху­ма­ни­зо­ва­ног од­но­са из­ме­ђу па­ци­јен­та и ње­го­вог иза­бра­ног ле­ка­ра. 

На­уч­ни са­вет­ник у Ет­но­граф­ском ин­сти­ту­ту СА­НУ

ЦЕО ТЕКСТ САМО У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ