Симболичко насиље

Европска унија је постала највећа „грађанска сила”. То је сила која почива на два суштинска принципа: принципу легитимитета (прихватању европских вредности) и принципу избегавања политике силе (односи се само на државе које прихватају њене вредности). Не треба губити из вида и чињеницу да иза Уније као „грађанске силе” стоји америчка војна сила. Као „грађанска сила”, Унија више дугује америчкој војној сили него својим институцијама. Војна сила своју моћ мери степеном физичког насиља, а „грађанска силa” степеном „симболичког насиља”. „Симболичко насиље” је појам који у друштвену теорију уводи Пјер Бурдије. То је благо, неосетно и невидљиво насиље које почива на поверењу и оданости, па чак и љубави, а испољава се путем комуникације. Бурдије га користи да би објаснио сву лакоћу владавине мушкараца над женама. „Симболичко насиље” не тиранише и не разара толико колико злоставља.

У причи „Злостављање” главни јунак је жена коју злоставља муж на један изузетно ружан и неподношљив начин у привидно савршеном браку – Иво Андрић прича о жени ухваћеној у мрежу „симболичког насиља”. Она никоме, па ни својим најближим, не може доказати да живот у честитој, богатој кући, уз мужа, паметног, љубазног, сређеног – може бити неподношљив. „Можда то и јесте права, велика и потпуна људска несрећа кад је човек нем од гађења и укочен од стида због онога што други са њим чини, тако да не уме и не може да брани своје право, него мора, поред тога што је жртва, да узме на себе и изглед кривца”, закључује Андрић. Кроз сличну људску несрећу пролазе и грађани Србије. И они су доведени у шизофрено политичко стање у коме не могу да бране своје право, него морају, и поред тога што су жртве, да узму на себе лик кривца. „Симболичко насиље” које „грађанска сила” врши над Србијом парадигма је новог облика постмодерног политичког насиља. По последицама се не разликује од ратног или револуционарног насиља.

Зашто Европа тако поступа према Србији? Циљ јој је да сачува нови светски поредак који почива на равнотежи америчке војне силе и европске „грађанске силе”. Тај поредак је заменио онај који је почивао на равнотежи војних сила из времена „хладног рата”. Да би опстала као највећа „грађанска сила” Европа мора стати уз америчку војну силу. Србија трпи страшну штету и од једне и од друге.

Примена „симболичког насиља” на Косову доказ је да Унија улази у фазу „револуционарног насиља”. Након Француске револуције из 1789. и врапци знају да „закон ћути” (les lois se taisent) док влада револуционарно насиље. У име револуционарног циља Европа крши међународно право. Тек када њен револуционарни занос спласне, она ће на Косово гледати трезвеним очима.

Не треба рачунати с тим да ће Срби „неми од гађења и укочени од стида” брзо заборавити Косово. Неће остати неми пред „симболичким насиљем”. Косово за њих није „готова ствар” и „нова ситуација”. „Симболичко насиље” ће се пребацити са Балкана на Кавказ, Химaлаје, Пиринеје, Алпе, а тада ће и Косово престати да важи као ствар sui generis. Оно ће постати парадигматични случај „симболичког насиља”.

На „симболичко насиље” Европа гледа као на ствар политичке теорије: када се већ догодило, оно треба да служи као оправдање за оно што долази после. Политичка теорија се не бави злом концентрационих логора као таквим, јер је зло само по себи немо (Хана Арент). Она се бави злом као оправдањем: режим Слободана Милошевића оправдава независно Косово.

Срби морају учити од Јевреја – а пре свих од Симона Визентала – да се пред „правом, великом и потпуном људском несрећом” не сме остати нем. Треба учинити све да се „симболичко насиље” стави у функцију усправљања и оздрављења, а не оправдавања властите пропасти.

Социолог, професор на Педагошком факултету у Сомбору