Дуг стаж у реду за пензију

Стотине људи из дана у дан долазе на шалтере Фонда пензијско-инвалидског осигурања у Београду не би ли приложили, како се надају, и последњи образац који им недостаје да би остварили право на пензију. Јер, колико год им службеници објашњавали који су све документи потребни, увек се испостави да нека потврда недостаје. И када се сви папири нађу на броју, онда се утврди да нека служба није обрадила предмет и проследила га следећој инстанци.

Иако закон налаже да ПИО мора свој посао обавити у року од два месеца, понекад прође и неколико месеци пре него што новопечене пензионере обрадује први чек. Приmорани су да трче од једног бившег радног места до другог, од једног до другог града, како би пронашли папире које је послодавац заборавио да проследи у ПИО или су донети неки нови прописи.

– Пет предузећа широм Србије морао сам да обиђем да бих прикупио све папире. Донето је правило да зарада у свим годинама рада улази у пензијску основицу, али те податке фирме нису слале у ПИО зато што то раније није тражено. Када сам све донео, у Фонду нису били у стању да копирају предмет или да га унесу у компјутерску базу података, како би све потребне службе могле истовремено да раде на мом случају, него се предмет „шета” од одељења до одељења ево већ пола године, док ја крцкам уштеђевину – прича човек који је желео да остане анониман јер, каже, процедуру још није завршио.

Фирме у којима је некада био запослен поштовале су прописе, али неке друге нису, већ су људима на крају каријере закидале на уплаћивању радног стажа, па овима није преостајало ништа друго него да пронађу позамашну суму и сами уплате „украдене” године.

– Мени је један газда појео пет година, други још три. Уплаћивала сам стаж сама док ми је супруг био жив, док сам имала неку пару да одвојим преко основних потреба. Али сада, када сам остала сама, зависим од пет хиљада динара социјалне помоћи. Долазим већ неколико пута да ми разјасне шта могу да урадим како бих добила пензију, али ништа их не разумем – каже Јагода, некада запослена у кухињи „Бека”.

Њена сестра Славица, дијабетичар, стоји покрај ње у реду. Ради приватно да би се издржавала док не стигне пензија, али болест јој одузима снагу и не зна колико ће још моћи да издржи док не схвати која су јој документа потребна и где да их нађе.

Чак су и они којима је први чек стигао још пре неколико година у опасности да их поново позову у ред пред ПИО шалтерима. Томислав Младеновић, до пре две године машинбравар у „Колубари”, морао је да попуни додатне обрасце. Разумео је шта службеници траже од њега.

– Напишу они јасно шта нам је потребно, само што је народ неписмен. Одмах сам прикупио папире и овог пута и онда сам ишао у пензију, али је трајало осам месеци док нису завршили предмет. Сваки пут када бих се распитивао где је запело, одговарали би ми: „Предмет се ради”. Отпремнина се брзо истопила и срећа је што је супруга још била запослена, иначе бих се намучио. Не смем ни да замислим како преживљавају жене погинулих колега, које не добију отпремнину, а често саме не раде, нити имају на кога да се ослоне – каже Томислав Младеновић.

Под условом да се прописи накнадно не промене, једини начин да се избегне дуго чекање на прву пензију јесте да се документа прикупе пре последњег дана на радном месту. Ђурђевка Манојловић признаје да не би знала шта све мора да набави да неко време није радила код једног адвоката. Колико ће јој његови савети вредети, ипак, тек треба да провери, јер је јуче први пут стала у ред. Можда ће и она небројено пута покушавати да се споразуме са службеницима Фонда ПИО, да слуша како они све више повисују глас што странка мање разуме и како на молбу да одговоре на само једно питање показују на натпис „Шалтер не ради”.