„Женски глас” у парламенту

Све странке и коалиције које су до сада предале Републичкој изборној комисији листе кандидата за парламентарне изборе, испуниле су законску норму да на листама имају најмање 30 одсто жена. Оне су се углавном ``задржале`` на том проценту, па на листама коалиција `` За европску Србију-Борис Тадић``, ``Либерално демократска партија- Чедомир Јовановић``,``Српска радикална странка- др Војислав Шешељ`` и Социјалистичка партија Србије-Партија уједињених пензионера-Јединствена Србија`` има тачно по 75 кандидата (дакле, 30 одсто). Само је коалиција ``Демократска странка Србије-Нова Србија`` кандидовала за парламент 77 жена, што је око 31 одсто.

Народна скупштина Србије усвојила је, крајем фебруара 2004. године, измене Закона о избору народних посланика, којима је обавезала подносиоце изборних листа да за посланике кандидују најмање 30 одсто представника „мање заступљеног пола”. То, у нашим условима, значи да на свакој листи мора бити најмање 75 жена и од тада се сви, углавном, држе овог законског минимума, евентуално „промакне”, понеки кандидат више из редова „слабијег пола”. Мало је, међутим, жена које и добију посланички мандат, а за 18 година вишестраначја, само једном је председник парламента била дама.

Поменуте измене закона донете су, „због европских стандарда”, како је истицано, али на њих нису са одушевљењем гледале ни жене, па су представнице ДСС-а, СРС-а и СПО-а, тада истицале да мандат не желе само зато што су жене, већ зато што се цени њихова стручност, знање, способност – речју, због квалитета које поседују. Велики заговорник решења о обавезној „женској квоти”, биле су даме из ДС-а, са образложењем да се, на овај начин, женама пружа шанса да уђу у парламент и покажу шта знају. Странке, ипак, дају коначну реч о томе коме ће припасти мандат, а како им закон не налаже да међу својим посланицима морају имати 30 одсто жена, врло мали број дама и седне у скупштинску клупу. Међутим, иако малобројне, оне умеју и те како да буду „гласне”, много гласније од својих мушких колега, међу којима има оних који цео мандат потроше, а да не изађу за скупштинску говорницу.

У првом постпетооктобарском сазиву парламента, у Народној скупштини Србије било је 27 жена, нешто мало више од 10 одсто. После децембарских избора 2003. године у парламент је ушло 30 жена, односно 12 одсто. Највише жена било је у посланичком клубу Г17 плус, њих 10, или 32 одсто од укупној броја посланика ове странке – 31. Од 53 посланика ДСС-а, шест су биле жене (11,5 одсто), од 31 посланика ДС-а, пет су биле жене (15 одсто), СПО је ушао са 13 посланика, од тога су две биле жене (16 одсто), а крај мандата је дочекао са три, међу којима је била једна дама – Сања Чековић. СПС је међу 22 посланика имао само једну даму (4 одсто) – Живодарку Дацин, док Нова Србија од 9 посланика није имала ниједну жену. У том скупштинском сазиву, женама је припало пет функција председника одбора од 30 колико их је било. Жене су водиле одборе за просвету, за рад и борачка питања, за европске интеграције, за иностране послове и за смањење сиромаштва, а биле су из редова ДСС-а, Г17 плус и ДС-а.

У овом последњем, распуштеном сазиву парламента, у скупштинским клупама седела је 51 дама. Опет је Г17 плус имао највише жена – од 19 посланика, 7 (36 одсто), СРС од 81 – 13 (16 одсто), од 60 – 15 (25 одсто), ДСС од 33 – 6 (18 одсто), НС од 10 – 2 (20 одсто), ЛДП од 10 – 3 (30 одсто), ЛСВ од 4 – 1 (25 одсто), а СПС од 14 – 1 (7 одсто). И у овом сазиву само пет од 30 одбора, водиле су жене – финансије, здравље и породицу, међунационалне односе, културу и информисање и равноправност полова, а биле су из редова СРС-а (2), ДС-а (2) и Г17 плус (1).

Пре петооктобарских промена ниједна жена није стигла до функције председника Народне скупштине Србије. Најближе томе била је Јоргованка Табаковић 1994. године, коју је кандидовао СРС, а коју су подржали и други тадашњи опозиционари, али је добила 117 гласова, да би, потом поступак био поновљен и за председника изабран Драган Томић (СПС) захваљујући гласовима четири опозиционара, који никада нису идентификовани. Прва жена председник парламента била је Наташа Мићић (ГСС), која је на ту функцију дошла после изласка ДСС-а из ДОС-а и она је, као потпредседник парламента изабрана за председника, уместо Драгана Маршићанина (ДСС), који је поднео оставку, непосредно пре гласања о његовој смени.

Наташу Мићић, међутим, велики број тадашњих посланика не памти по добру, за разлику од, рецимо, Гордане Чомић (ДС), која је тада као потпредседник парламента добијала похвале и од опозиције за коректно вођење седница. У време док је била на челу скупштине Наташа Мићић је остала упамћена и као прва жена у Србији која је била и вршилац дужности председника државе, али се њено председавање парламентом памти и по реченици „изричем вам опомену”, која јој је постала готово узречица. Током обављања те функције „успела” је да са седнице искључи и два радикала који тог дана нису ни били у згради парламента, а камоли на седници.

С друге стране, њена имењакиња, Наташа Јовановић (СРС), која је тада била посланик, а у последњем сазиву и потпредседник скупштине, и данас се више памти по томе што је Мићићку са говорнице полила водом него по дискусијама које је водила у парламенту. Као један од шест потпредседника скупштине није имала прилику да покаже како би водила седницу.

Друга радикалка Гордана Поп-Лазић, која је раније била потпредседник парламента имала је прилику да води седнице скупштине и то је чинила коректно, али је ипак остала упамћена као посланик који држи рекорд по дужини дискусије. Она је непрекидно говорила 2 сата и 37 минута објашњавајући зашто треба изгласати неповерење влади Зорана Живковића.

Што се тиче учешћа дама у дебати, у овом сазиву се њихов глас и те како чуо и то, пре свега, захваљујући Милени Станковић (ЛДП), Весни Пешић (ЛДП) и Александри Јерков (ЛСВ), које су се придружиле стандардно активним дискутантима из редова СРС-а – Вјерици Радети, Наташи Јовановић и Јоргованки Табаковић. Све оне су умеле да „подигну” велику прашину и да „надговоре” мушке колеге. Даме из владајуће коалиције су биле „тише”, али су и оне умеле да се ухвате у коштац са опозиционарима, попут Снежане Стојановић-Плавшић (Г17 плус) и Милице Војић-Марковић (ДСС).